Neprepoznavanje lica je česta pojava

Kada neko pogleda poznato lice, potrebno je manje od pola sekunde da njegov mozak uskladi nos, oči, usta, bradu i obraze sa identitetom. Taj instinkt nalik supermoći se dešava tako da nikada ne razmišljamo o tome kao o nekom posebnom daru. Ipak, nemaju svi tu moć. Neki ljudi se celog života bore sa stanjem poznatim kao razvojna prosopagnozija, u kojoj poznata lica izgledaju nepoznato, ili lica stranaca izgledaju zapanjujuće prepoznatljiva.

Procena je, piše Science alert, da između 2 i 2,5 odsto svetske populacije ima neki oblik ovog kognitivnog poremećaja. Kada je u pitanju pojam neprepoznavanja lica, više od polovine onih koji misle da su rođeni sa ovim stanjem ne ispunjavaju najčešće dijagnostičke standarde. Ovi blaži slučajevi nisu obuhvaćeni istraživanjem.

Kada su istraživači sa Harvarda dali razne testove i upitnike o prepoznavanju lica za više od 3.100 odraslih učesnika pronašli su grupu ljudi koji su postigli prilično loše rezultate. U zavisnosti od toga koje su dijagnostičke granice korišćene autori su otkrili da se stanje kretalo od prevalencije od 0,13 odsto pa sve do 5,42 odsto.

Danas su najčešći dijagnostički standardi prilično strogi, obično uključuju kombinaciju samoprocena i objektivnih testova, a nalazi sugerišu da otprilike 10 miliona Amerikanaca imaju ovaj sindrom u manjoj ili većoj meri.

„Ovo je važno na nekoliko nivoa. Prvo, većina istraživača je koristila prestroge dijagnostičke kriterijume i mnogim pojedincima sa značajnim problemima prepoznavanja lica u svakodnevnom životu pogrešno je rečeno da nemaju prosopagnoziju. Ako naučnici koji rade na neprepoznavanju lica olabave ove parametre, više ljudi koji se bore sa prepoznavanjem moglo bi da potraži rešenja i trikove koji će im pomoći da identifikuju lica. I sve dok su ovi blaži slučajevi uključeni zajedno sa težim slučajevima u istraživanje, čini se da oni značajno ne razvodnjavaju ukupan broj pacijenata. Ovo pruža podršku razvojnoj prosopagnoziji koja postoji na kontinuumu, a ne predstavlja diskretnu grupu“, objašnjava psihijatar Džozef DeGutis sa Harvarda.

Prema naučnicima sa Harvarda, oni koji proučavaju razvojno slepilo od sada bi trebalo da koriste dve standardizovane granice za poremećaje, jednu za teške slučajeve i jednu za blage slučajeve.