Rodbini nije dozvoljeno da vidi posmrtne ostatke najmilijih

Od našeg dopisnika

Atina – Broj žrtava železničke nesreće i dalje raste. U crno je zavijeno najmanje 57 porodica, a tačan broj nestalih još se ne zna. Spasioci čine poslednje napore da iz gomile ugljenisane mase koja je ostala posle sudara vozova izvuku bar delić koji bi pomogao pri identifikaciji.

Ispred bolnice u Larisi, gde okupljena rodbina iščekuje vesti i suočava se s tragičnom istinom prilikom dobijanja rezultata DNK analize, sve je dramatičnije. Strpljenje je na izmaku, gnev narasta jer se predugo čeka informacija o broju nestalih, na društvenim mrežama objavljuje se fotografije izgubljenih, dok rodbina u očajanju moli da im se sa mesta tragedije donese bar nešto kako bi mogli da se oproste i sahrane svoje.

Psihijatar Sava Savopulus govoreći o duševnoj traumi koju preživljava rodbina kaže da „tlo nestaje pod njihovim nogama” i da je za njih posebno važno da imaju bar nešto materijalno, bar delić, pepeo onih koje su izgubili kako bi mogli da ih „isprate”.

Doneta je odluka da se rodbini ne dozvoli ni kontakt sa telima ili onim što je od njih ostalo. „Roditeljsko srce ne bi moglo da izdrži ono sa čime su se spasioci suočili posle nesreće”, izjavila je Mina Gaga, zamenik ministra zdravlja.

„Ja ću svoga sina pamtiti kako se osmehuje i pun nade dolazi iz Atine, gde je bio da razgovara s roditeljima neveste. Mi još čekamo da nam se sin javi”, kaže otac mladića Pavlos Aslanidis tražeći da pravosuđe ispuni svoj dug i kazni krivce.

„Neću nikakvu podršku i laži, hoću da mi neko kaže da se ovakva nesreća više nikada neće ponoviti”, kaže mladić iz Larise koji je izgubio 15-godišnjeg brata i oca.

Dva rođena brata iz porodice Plakija iz Kalambakija ostali su bez tri ćerke: 20-godišnjih bliznakinja i njihove sestre. Antonija, koja je izgubila muža i petogodišnjeg sina, priča o užasu koji preživljava: „Treba da prepoznam pepeo, kako ću, ne mogu čak ni da ih sahranim.”

Ova tragedija ima i svoje heroje. Dva mladića, 16-godišnji Angelos Ciamuras i 20-godišnji Jorgos, zajedno su spasli 36 putnika. Kada su se izvukli iz poslednjih, gotovo neoštećenih vagona, bez razmišljanja su pohitali prema onima koje je već zahvatila vatra i izvlačili povređene.

Pravosuđe je brzo reagovalo i već danas pred sudom bi trebalo da se nađe šef stanice Larisa, za koga se ispostavilo da je na dužnost stupio pet dana pre tragedije. Prve ekspertize pokazuju da je od sudbonosnih petnaestak minuta i nekih 18 kilometara, koliko su se dva voza jedan drugom u susret kretala istim kolosekom, bar celih 5,5 kilometara mogao da vidi da se putnička kompozicija nalazi na pogrešnom putu, dakle – i da reaguje.

Ono što šokira javnost jesu činjenice o stanju na železnici, koje, bar sudeći po izjavama ljudi koji rade u tom sistemu, pokazuje da je putovanje grčkim vozovima 2010. bilo mnogo bezbednije nego danas. Dajući ostavku, ministar saobraćaja Kostas Karamanlis je rekao da je, praktično, završeno 70 odsto modernizacije železničkog saobraćaja i da je u septembru ove godine novi evropski sistem trebalo da bude u funkciji.

Cenu za kašnjenje platili su putnici iz „voza mladosti”, kako danas nazivaju nesrećnu kompoziciju. U njihovo ime širom Grčke se širi talas protesta. Na ulicama Atine neredi, u Larisi hiljade studenata i građana u protestnoj povorci sa porukom: „Mi smo glas onih kojih nema, glas koji niko neće ugušiti”.