Unutrašnje borbe i teške igre moći

Večeras se ceremonijom dodela nagrada i projekcijom filma „Usta puna zemlje”, koji je Mladomir Puriša Đorđević snimao tik pred svoju nedavnu smrt, završava 51. Fest.

Najveći fokus nekako je po pravilu uvek na Glavnom takmičarskom programu međunarodnih filmova među kojima se u ovom Festovom izdanju, po svojoj unutrašnjoj snazi, po svojim pričama i emotivnim strelicama s kojima diraju gledaočevo srce, nekako izdvojili: „Prokleti ne plaču” marokanskog reditelja Fizala Bulife, „Treći svetski rat” iranskog autora Humana Sejedija, „Zveri” španskog reditelja Rodriga Sorogojena, „Opstanak dobrote” Australijanca Rolfa de Hira koji se tik pred Fest takmičio i u Berlinu, a tu je i debitantski turski film „Sneg i medved” Saldžan Ergun u kojem je kao srpski koproducent učestvovao Miloš Ivanović.

 Marokanski melodramsko neorealistički film „Prokleti ne plaču” Fizala Bulife ( bio je prikazan u „Danima autora” u Veneciji) posmatra efekte ekonomskog i porodičnog ugnjetavanja u socijalno raslojenom društvu. Sve to autor slika kroz nesvakidašnju priču o odnosu majke i sina sa margina društva, koje se takođe ubrzano modernizuje nenapuštajući okove tradicije i predrasuda. Majka Fatima-Zahra je napustila selo da bi u gradu postala neko i nešto, ali je završila praveći stalno nevolje i skandale i sebi i sinu tinejdžeru Selimu. Dečak je uz nju odrastao sa lažima, bespogorno je voleći i verujući joj. Kada saznaje da njegov otac nikada nije postojao već da je začet silovanjem majke, Selim pokušava da se otrgne i osamostali, ali sve to ima ponekad i veliku cenu i često gura krhki odnos majke i sina na ivicu sloma. Uzbudljiv i zanimljiv film u kojem je marokanska glumica Ajša Tebe u ulozi majke-vrtirepke za dugo, dugo pamćenje i veliko poštovanje. Zbog nje će se ovaj film uvek voleti.

 Iranski „Treći svetski rat” Humana Sejedija našao se među laureatima Venecijanskog festivala ( „Horizonti“), kao jedan od onih višeslojnih filmova posle čije se projekcije duže razmišlja. Sejedi ga započinje kao neku suvu, crnu komediju koju razvija u neočekivanom pravcu i završava ličnom tragedijom, jer drugačije i nije moglo biti. Ovo je priča o unutrašnjima borbama junaka i teškim igrama moći ( što je inače i motiv većine nabrojanih filmova), prikrivena iza zapravo komične priče o najamnom radniku Šakibu (izvrsni Mohsen Tanabandeh) koji je zajedno sa svojim sirotim kolegama-fizičkim radnicima iznebuha angažovan kao statista na snimanju filma o Hitleru, na setu koji je podignut negde u dalekim predgrađima Teherana. Oni preuzimaju ulogu jevrejskih logoraša, oblače ih u prugaste pidžame i zatvaraju u gasnu komoru, ali kako je reč o nepismenim i neobrazovanim ljudima, neinformisanim o istorijskom okruženju i pozadini filma, oni u napadu klaustrofobije lupaju po vratima, očajnički želeći da pobegnu iz prostorija. I to nije sve, Šakiba u jednom trenutku angažuju da odglumi Hitlera, ali se iz te svakolike crne komičnosti rađaju rukavci priče o humanosti i ljubavi malih ljudi u društvu ogrezlom u korupciju i moć privilegovanih.

 Te čudesne i opasne igre moći kao motiv pojavljuju se i u španskom  filmu „Zveri” Rodriga Sorogojena, koji je neka vrsta psihološke bajke o istinitostima priče a i žestoki realistički triler o sudaru napredka i tradicije i mišićavosti muškog pogleda na svet. Već sam početak filma, sa divljim i fascinantnim scenama nemilosrdnog kroćenja konja, nagoveštava dramu i povišeni adrenalin koji će gledaoce držati do kraja. U ovom filmu, snimanom inače u planinskim krajevima Galicije, Sorogojen kroji napetost i stvara taj osećaj stalno prisutne ljutnje koji uznemirava gledaočev stomak do nelagode. On je i u svojim predhodnim filmovima plivao u realnosti, angažovano posmatrački se odnoseći prema problemima u španskom društvu današnjice, a to čini i u „Zverima”.

  O „Opstanku dobrote” Rolfa de Hira u proteklih desetak dana pisalo se ekskluzivno sa 73. Berlinala kao o njegovom najradikalnijem filmu, duboko zaronjenom u pitanja rasizma i kolonijalne eksploatacije što sve ni danas nije nestalo (ne samo u Australiji već širom sveta, de Hirova priča je i inače univerzalna) već je samo poprimilo drugačije oblike. Lik Crne Žene, glavne junakinje koja u ovom filmu bez dijaloga i mnogo glasova uporno hoda, iscrpljena ali ličnom hrabrošću podstaknuta, kroz nestvarno lepe pejzaže, tumači fascinantna i spontano autentična Madžemi Husein koja nije glumica, već izbeglica iz Konga  koja je u Adelaidi pronašla svoj novi dom i radi kao socijalna radnica.

 Na stranicama „Politike” ( tokom 59. Antalijskog festivala) pisano je i o izvrsnom filmu „Sneg i medved” mlade turske autorke Saldžan Ergun. Njen film je tematski priča o neprihvatanju bilo kakvog napredka i promena u društvu, o čemu se govori kroz lik glavne junakinje Ašli, gradske medicinske sestre što se obrela u surovim planinskim predelima zakovanim snegom da bi se suočila sa ništa manje surovim mačoističkim svetom. Saldžan, rediteljski sigurno i hrabro, vodi priču svog filma kroz mnoge tajne i sumnje i teške svakodnevne prepreke u funkcionisanju (lokalnog) turskog društva današnjice...