Problemi se ne rešavaju marketingom

Predstojeći predsednički izbori u Americi predstavljaju događaj čiji će ishod sa nestrpljenjem očekivati ceo svet. Njihov rezultat može odrediti globalna vojna, politička a time i ekonomska kretanja u narednom periodu. Njihov značaj naglo je porastao nakon događaja u Gruziji i direktne optužbe predsednika Vlade Rusije Vladimira Putina da je Amerika direktno isprovocirala te događaje da bi pomogla jednom od predsedničkih kandidata.

Tu dolazimo do ključnog i pogrešnog utiska da na izborima učestvuje jedan miroljubiv (Obama) i jedan ratoborni kandidat (Mekejn).

Demokratski kandidat sebe predstavlja kao budućeg predsednika koji će brzo okončati, pre svega, angažovanje američke vojske u Iraku i najveći broj vojnika vratiti kući. To je, naravno, odlična predizborna strategija budući da je veliki broj Amerikanaca umoran od rata i želi da se on završi što pre. Postavlja se, međutim, pitanje koliko je takvo obećanje realno? Sam Obama je tokom kampanje menjao svoju poziciju i od zagovornika brzog i neodložnog povlačenja došao na stanovište da o tome treba razgovarati, pa onda odrediti rokove. Dakle, jasno je da kraj rata ne zavisi od budućeg pobednika izbora već od situacije na terenu.

To i jeste ključna razlika između dva predsednička kandidata. Obama tokom kampanje eksploatiše činjenicu da je preko 70 odsto Amerikanaca nezadovoljno pravcem kojim se zemlja kreće, više pričajući o tome, nego što nudi konkretne mere kako da se to stanje promeni. Najveći deo kampanje zasniva na odličnim oratorskim sposobnostima, nespornoj harizmi i činjenici da je prvi Afroamerikanac koji se našao na korak od ulaska u Belu kuću. Završni dan konvencije Demokratske stranke na kojoj je Obama pred 80.000 ljudi i zvanično inaugurisan u predsedničkog kandidata predstavljao je pravi spektakl retko viđen u dosadašnjim izbornim kampanjama. Hoću da kažem da u njegovoj kampanji ima mnogo više same kampanje nego što ima suštine i odgovora na pitanja šta dan posle inauguracije. Ukoliko pobedi, to će ga dovesti u vrlo nezgodnu poziciju jer je prilično podigao lestvicu očekivanja da će se problemi rešiti lako i brzo. Verovatno i sam svestan činjenice da je jedno kampanja, a sasvim drugo vođenje države bira za potpredsednika senatora Bajdena koji treba svojim iskustvom da nadomesti sve njegove nedostatke, a pre svega onaj ključni koji se tiče njegovog iskustva, kapaciteta i spremnosti da bude predsednik Amerike. I sam Bajden je tokom kampanje unutar Demokratske stranke jasno rekao da je odgovor na to pitanje negativan.

(/slika2)Republikanski kandidat Džon Mekejn predstavlja potpunu suprotnost. Njegova kampanja je za sada prilično mlaka i bez dovoljno publiciteta da parira Obami. Ipak, tokom cele kampanje Mekejn ne beži od svih problema koji opterećuju američko društvo danas, kao i od spremnosti da govori o greškama i odgovornosti Bušove administracije za takvo stanje. Uostalom, on se i kao senator često javno i prilično žestoko protivio nekim potezima američke administracije. Ipak, ne želi da skrene sa strateškog puta koji se tiče vojnog angažovanja u Iraku, međunarodne borbe protiv terorizma i međunarodne uloge i pozicije SAD. Za razliku od Obame, Mekejn nudi veoma konkretne odgovore na izazove kojima se suočava Amerika danas. Insistira na potezima koji nisu toliko popularni u javnosti ali, on smatra, donose rešenje problema. Takvim nastupom je uspeo da drži ravnotežu u kampanji i da poslednjih dana čak pređe u vođstvo, iako je njegova stranka izrazito nepopularnija od Demokratske stranke. On se ne zalaže za veću socijalnu ulogu države i rešavanje ekonomskih problema tako što će se povećati poreske stope već nastavak ekonomske politike koja je zasnovana na jednostavnijim i nižim poreskim opterećenjima,  podršku malim preduzetnicima i angažovanje Amerike u ukidanju međunarodnih barijera i prepreka za slobodnu trgovinu. U oblasti energetske politike rešenje vidi u većem oslanjanju na nuklearnu energiju i ukidanju postojećih ograničenja na eksploataciju nafte i gasa u zemlji. Ukoliko pobedi na izborima, neće imati problema da već sutradan počne da sprovodi svoju politiku jer je biračima tokom kampanje jasno rekao šta mogu da očekuju od njega.

Rezultati izbora neće uticati na promenu politike Vašingtona prema Srbiji. Na nama je da odlučimo da li tu činjenicu prihvatamo i da pokušamo aktivnom politikom da radimo na toj promeni ili ćemo insistirati da se politika promeni pa da možda tek onda pružimo ruku. Iskustvo iz Gruzije pokazuje da su svakoj državi važni pre svega svoji nacionalni interesi, a ako se to uklapa u međunarodne principe i povelje, tim bolje. Ako ne, već će se naći neko objašnjenje.