Hrvatske hajke na cajke

Iza ugla vreba Dragan Kojić Keba, a ako se uz njega šunja i Ana Bekuta, pa reše da izvrše diverzantski upad u Hrvatsku, eto problema za evropsku čistotu Hrvatske koju brane gradonačelnik Pule i njegov moralni čistunac iz Osjeka. Ne pominjem im imena, nebitni su pored pomenutih veličina koje su proterali iz svojih gradova. Zabranili su narodnjački muzički karavan koji zapravo prevodi Dušan Kuliš, u Srbiji pomalo zaboravljena narodnjačka zvezda, jer čovek živi u Splitu, a bio je nekada velika jugoslovenska nada, sa hitovima „Bez tebe je gorko vino” i „Suzo moja, Suzana”, koje su nekada sa radošću objavili dečki iz zagrebačkog „Jugotona”.

Nisu Kuliša ugrabile diskografske kuće sa srpskog juga, gde je carevao Miodrag Ilić, zvani Mile Bas, tvorac „Južnog vetra” gde su stasavali Sinan Sakić, Mile Kitić, Šemsa Suljaković, Kemal Malovčić i Dragana Mirković, već su Kuliša posle „Jugotona” prigrabili novi purgeri iz „Kroacija rekordsa”, pa napravili velike koncerte po Zagrebu, Splitu, Bosni i dijaspori, zgrnuvši ogromnu lovu u neovisnoj Hrvatskoj.

Otkad je Dušan Kuliš koji je uvek važio za pristojnog tipa postao cajka, pojma nemam. Pesme su mu čista narodnjačka klasika, baš kao Anine i Kebine, ali dovoljno je da dvojica političkih minimalaca koji vode Pulu i Osjek pomisle da su Mocarti, pa da nastane sveopšti džumbus i hrvatska hajka na cajke. To je posprdni naziv za srpske narodnjake i turbo-folk na koji inače otkidaju u Hrvatskoj, čak daleko više nego ovde, pa čak i Svetlanu Cecu Ražnatović smatraju omiljenijom hrvatskom maćehom.

Nisam slučajno pomenuo Mileta Basa, kompozitora iz Aleksinca, koji je stvorio čarobni muzički koktel po receptu – malo Balkana, malo Avganistana – promovišući jugoslovenski muzički integralizam, početkom osamdesetih godina. Bila je to narodnjačka kontrateža Novom talasu, muzičkom i kulturološkom alternativnom pravcu beogradskih i zagrebačkih bendova, koji je neke od junaka odveo u drogu, neke na savetnička predsednička mesta, a neke u takvu alternativu, da je ono što su kasnije svirali postao ekstremni autizam.

Tada su pesme Mileta Basa zvučale kao melodijski užas, ali su tiraži bili neverovatni, a tokom rata, svako od velike petorke je krenuo na svoju stranu. Sinan Sakić je postao ikona urbane populacije, jer su ga prepoznali kao vođu siromašnih, izgubljenih provincijskih duša koji im razliva bol, bedu, tugu i beznađe pod šatorima, postavši poslednji veliki otpadnik postpanka. Kako se dogodilo to čudo, pa su intelektualci najvišeg stepena, u Sinanovim pesmama prepoznali sebe, a potom krišom i Brenu, Cecu, Jecu i ostale heroine turbofolka?

Greše ovdašnji pametnjakovići i silni kolumnisti širom regiona, kada turbofolk smatraju muzičkim pravcem i načinom života koji je promovisao velikosrpski nacionalizam. Da je tako, Aci Lukasu bi namestili hašku optužnicu. Ovde je reč o nepoznavanju materije, te se treba vratiti u kraj sedamdesetih godina prošlog veka, kada se događa veliki prasak jugoslovenske potkulure. Mladi i ambiciozni krotitelj pevaljki, harmonikaš Saša Popović, ostao je bez glavne zvezde, izvesne Spase, koja je u tom maglovitom gradiću na Savi pronašla svoju ljubav. Valjda nekog sezonca koji je Spasu strpao u kombi i odveo je da neguje njegovu staru majku.

Brčko je bila socijalistička enklava za trošenje dinara, dovoljno blizu Srbije i na samoj granici sa Hrvatskom, gde su samoupravljači pristizali na cirku, muziku i sveže pevačko meso. Multietnički šljakerski Titov raj, danas je američki eksperiment uvođenja bratstva i jedinstva i zgodna lokacija za špijune iz regiona da se okupe i razmene informacije o daljoj destabilizaciji zapadnog Balkana.

Hiperaktivni i ambiciozni Sale, harmonikaš suptilne sorte, koga je napustila Spasa, prevrnuo je nebo i zemlju u Brčkom, kako bi pronašao adekvatnu zamenu, jer su besni radnici zahtevali nežni vokal u miniću, preteći da mladog Saleta pretvore u ražnjić i smažu ga zajedno sa orkestrom. Harmonikaš s šiškama i naočarima, koji je odudarao od stereotipa o mačo-muzikantima koji su slavu stekli tako što su jednom rukom cepali po dugmetari, a drugom po butinama konobarica, svratio je do Doma kulture „Vasa Pelagić”, gde su dobre devojčice pevušile šlagere.

Preporučili su mu korpulentnu plavušu. Zvala se Fahreta Jahić i pakt je sklopljen. Fama o visokoj, krupnoj pevačici plavuši koja jaše na ramenima sitnog harmonikaša počela je da se najpre širi po bircuzima, tokom prvih meseci žalosti za velikim vođom Titom. Saša nije stavio crninu, niti je odlazio u Kuću cveća, već se bacio na svirku, a Milutin Popović Zahar piše pesme za prvi Brenin album „Čačak”.

Jugoslavija je lebdela u vazduhu posle smrti Maršala, republička vođstva trasirala su put za novo preuređenje federacije, a radnička klasa je tražila novog heroja. Dobila je heroinu! Amaterizam krupne devojke i malenog harmonikaša bilo je ono što je nacija tražila. Više ništa nije moglo da zaustavi taj hipnotički miks poslednjeg narodnjačkog treša, popa i diska. Sa juga se čulo arlaukanje velike petorke Mileta Basa i krug je zatvoren.

Jugosloveni su izašli iz masovnog bedaka, ponašajući se kao leš koji usred autopsije popije koktel redbula i šljivovice, s dodatkom ekstazija. Saša Popović se herojski nosio sa teretom na svojim ramenima, duvajući neprestano u šiške, svestan da se rađa nova imperija, moćnija od svih društvenih privrednih giganata. Hajde da vidimo gde su danas Geneks, IMT i ceo rakovički kompleks, a gde „Grand” produkcija. Puni su ko brod, burazeri.

Građanski rat počinje, ali to je samo maska za prvobitnu akumulaciju kapitala u restlovima crvene Jugoslavije. I svaka se odvijala na isti način. Trebalo je ratom maskirati veliku pljačku, odlivanje naših para u džepove nekoliko stotina porodica u otcepljenim republikama. Nova tajkunska klasa ne dolazi sa koncerata Filharmonije u frakovima, niti izlaze iz stare vile Glembajevih, već se okuplja na splavovima i u mračnim kafanama, gde se sklapaju poslovi. Na bini zavijaju pevačice u minićima, a kockastim glavama je potreban društveni status i simbol moći. Pištolje su već imali. Kako je Beograd megalopolis, tu sve počinje i razgranava se po regionu po istoj šemi.

Tako se stvara poredak koji evoluira od cile-mile harmonikaške naive Milutina Popovića Zahara u epohu naricanja cajki-pevaljki, prenašminkanih pratilja i neopevanog džiberaja tog polusveta muzičke koza nostre, udružene sa krupnim kapitalom iz sivih zona moći, da bi konačno mutirao u silikonski neoliberalizam, kao poslednju fazu političkog, ekonomskog, kulturološkog i muzičkog pravca koji simbolizuje pljačkašku tranziciju evropskog istoka. A gde je ogromna lova, tu su i dobre pesme! Zato ta muzika priziva i novorođene Evropljane i najveće evroskeptike, i profesore i krimose, i političare i bednike, da se uvale u VIP-separea i oko njih i pokažu dokle su stigli.

To je turbofolk i otuda takva turbulentna ljubav Hrvata i cajki. A svaka velika ljubav je zabranjena. To je život moj i tvoj, oj Moravo, oj!