Monolog sa sobom

S kim najčešće razgovaramo? Da li su to prijatelji, kolege ili članovi porodice? Možda, ipak, najčešće razgovaramo sami sa sobom.

Unutrašnji govor ili monolog, odnosno verbalno razmišljanje ima veliku ulogu u opažanju, saznavanju i ponašanju koje manifestujemo u svim uzrastima i u svim situacijama i bilo kakvi poremećaji često mogu ukazivati na različite mentalne poremećaje. To su situacije kada sami sebe omalovažavamo, imamo neke fiks-ideje, kada smo opsednuti nečim ili nas zaokupe agresivne namere koje nisu prilagođene spoljnom, ali ni unutrašnjem svetu, odnosno usmerene su prema sebi.

Verbalno razmišljanje je veoma važna psihološka kategorija koja nam ukazuje na to kako se odnosimo sami prema sebi. Da li smo kritični, negativni, kako racionalizujemo svoje ponašanje jer nismo učinili nešto što smo zamislili. Ukazuje da li smo blagonakloni prema sebi, da li se tešimo ili hrabrimo, pružamo sami sebi podršku.

Dugo zadržavanje na lošim mislima

Neki će tvrditi da nikada ne razgovaraju sa sobom, dok će drugi saopštiti da konstantno vode unutrašnji monolog. Međutim, svi vode unutrašnji dijalog, samo neko više obraća pažnju na to. Najprostiji primer imamo prilikom memorisanja najjednostavnijih stvari: ako verbalizujemo u svojoj glavi, recimo telefonski broj i damo mu značenje, lakše i duže ćemo ga pamtiti. Već prilikom buđenja počinjemo da razgovaramo sa sobom i razmišljamo o stvarima koje su nam se desile i šta nas očekuje. To nam služi za rešavanje problema, razmišljanje o različitim ishodima i posledicama neke zamišljene akcije.

Ponekad ruminiramo, odnosno stalno prizivamo sliku nekog događaja, naročito onog koji je izazvao emocionalnu reakciju i na njega u svom monologu nepotrebno dugo vremena reagujemo u svojim glavama, nakon što je završen i kada ne možemo ništa da učinimo više. Ili ponavljamo isti ishod neke akcije koju želimo da preduzmemo. U takvim situacija trebalo bi sebi da kažemo: dosta i da usmerimo svoju pažnju na nešto drugo, kako bi „zaboravili” to što provocira misaoni začarani krug. Ako previše razmišljamo o lošim ishodima ili o tome šta bi moglo da krene po zlu, štetimo sebi, stresiramo se i postajemo anksiozni.

Deca često sama sebi nešto objašnjavaju naglas, što traje do nekog uzrasta, a potom to nestaje jer su tu diskusiju internalizovali.

U zavisnosti od događaja u svojim životima, rezimiranju dobrog i lošeg, ljudi neretko postaju kritični prema sebi. Kada nešto ne ispadne onako kako su zamislili, neke osobe počinju da krive sebe, da govore da su mogli nešto drugačije, da su glupi, ne razmišljaju dovoljno... Vremenom većinu stvari procenjuju s tog samokritičnog aspekta koji nije dobar. On vodi ka urušavanju samopouzdanja i samopoštovanja.

Različite su situacije kada vam neko kaže nešto omalovažavajuće, to vas može pogoditi nakratko, ali mnogo je opasnije kada sami sebe omalovažavate po ceo dan! Ovakav unutrašnji govor treba da se prevaziđe uspostavljanjem pozitivnog odnosa prema sebi, što vodi ka vedrijem poimanju sveta. Vrlo je važan i način na koji razgovaramo sami sa sobom, kako se sebi obraćamo. Tu možemo praktikovati i samo distanciranje. Na primer, pripišemo taj glas nekome koga cenimo i obratimo se sebi kao savetodavac, kao neko ko posmatra objektivnije naše ponašanje, razmišljanje i problem koji leži u uzroku svega.

Pozitivno razmišljanje kao prvi korak

Promena uverenja i drugačije, pozitivno razmišljanje o nama samima i posledično o svetu koji nas okružuje prvi je korak. Pozitivan odnos prema samom sebi vodi nas ka tome da razmišljamo zdravije i produktivnije.

Veoma je još važno i razjasniti dve situacije: treba razlikovati kada neko „razgovara” sa sobom od toga da neko „čuje glasove”. Ova druga situacija može da ukazuje na neke mentalne poremećaje, uz prisustvo još nekih simptoma. Takve osobe bi trebalo da potraže pomoć psihijatara.