Kišni dan

Pre desetak godina sam poslednji put bio na Kosovu. Po putevima zemlje Srbije, koja je velika samo u narodnoj pesmi i koju ako si solidan vozač možeš unakrst da obiđeš za jedan dan i jednu noć do svanuća, moj automobil ide sam. Od Horgoša do Preševa, od Đerdapa do Prijepolja ne verujem da postoji mesto u kojem nisam bio. Ili sam menjaošaržere sa filmskim ćorcima snimajući ratne filmove krajem sedamdesetih kada je Subnor bio na presudnom mestu glavnog producenta u kinematografiji, u kojima su partizani obavezno pobeđivali, ili sam na svečanim akademijama kao mlad glumac zagledan u zastave daleko iznad glava radničke klase recitovao revolucionarne stihove srpskog pesnika Tanasija Mladenovića „Noć pred polazak”.

Gotovo svi moji rođaci su seljaci, kod nikoga dalje od sliva Zapadne Morave nisam mogao da odem, sem đačkih ekskurzija do Kadinjače i basena Bor. U sva druga sela i gradove naše lepe zemlje najčešće sam odlazio da igram mladog seljaka Milivoja iz moje monodrame „Led”, koju sam napisao daleke 1976. godine, oko krsne slave Bajića Mratindan. Sećam se da se moja pokojna majka ljutila što sam sa astala u gostinskoj sobi, na kojoj su bile tacne sa granclama i tek razlivene pihtije spremljene za slavu, pomerio osušene cvetove lipe koju je ona nabrala da kuća miriše i da meni kuva čaj, uvek kad me zaboli guša.

A sve toda bih stavio na vezeni stolnjak pozajmljenu „tops” pisaću mašinu, sa strahom da na njenom ručnom radu ne ostane plava tufna od indiga.

Moj Milivoje iz monodrame „Led”, čija ispovest je naišla na odličan prijem kod publike pa čak i kritike, bio je mladi moravski seljak kome grad ubije letinu.Živi na selu sa majkom, babom i dedom, ima staru kuću, započeo je novu, planira da napravi kupatilo i ve-ceu njoj, ima stari traktor koji jedva ide, kobelja i nateže se da opravi život i trajanje svoje loze. Jedan od glavnih dramskih zapleta mog autorskog prvenca je okolnost da Milivoje ne može da se oženi.

Zašto se mladići u srpskim selima ne žene? Kakva je geneza razloga za tako drastičan pad nataliteta uopšte, a pogotovu u selima u kojima u svakoj drugoj kući nikad ne potekne majčino mleko i ne čuje se prangija ili pucanj iz sačmare da najavi rođenje buduće neveste ili naslednika kućevne tapije? Zbog čega je bela kuga protiv koje se bore svi evropski narodi našla tako plodno uporište u srpskom narodu čije je istorijsko, socijalno i tradicionalno obeležje bila mnogočlana zadruga i porodica u kojoj se oko ognjišta vrzmalo tuce dece, jedno drugom do uva?

Pradedovi današnjih seoskih mladića, koji dešperatno i rezignirano ispijaju pivo ispred prodavnica mešovite robe i ne žure nikuda, bili su oskudni ali odgovorni i dobri očevi. Krvopatili su se za pedalj zemlje, krčili šume i utrine, pravili su oranice koje mogu da rode kola žute proje i nešto ovsa za stoku, činili su sve da zemlje ima što više, jer su znali da će doći dan kad treba da žene svoje sinove, kad će zemlju da međače i dele. Da svakom mladoženji koji se zakiti ruzmarinom, koji u pozajmljenim cipelama što žulje odigra oko zapisa mladenačko kolo u porti seoske crkve sa tek venačnom nevestom – na ravne časti podele pažljivo odšacovano imanje, što šume, što njive – da ostane i za mlađe sinove, koji tek treba da se žene, sledeće godine ili odmah kad se vrate iz mobilizacije.

U Srbiji se svakog dana štampa više umrlica nego što se izda matičnih listova rođenih. Posle grubog priznavanja nove albanske države na prostorima na kojima imamo vekovnu tapiju, i na kojoj odolevaju najlepši i najznačajniji srpski manastiri – ne treba mnogo matematike da se zaključi koja bi etnička populacija u Srbiji za narednih pedeset godina imala većinu!?

Kada je selo u pitanju država mora učiniti nešto radikalno da ojača i razbudi ekonomsku perspektivu mladih srpskih seljaka. Sa propalim i izraubovanim traktorima se ne može orati, sa paprenim cenama veštačkih đubriva ne može se prehraniti pšenica,sa flašicom pesticida za koju budući otac mora da plati više nego što dobije za dvesta litara mleka koje preda i ko zna kad naplati – nema domaćinskog napretka srpskog sela, nema svadbi i krštenja.

Plašim se da izgovorim podatak koji sam čuo ovih dana, da samo u mom selu Medveđi ima preko tri stotine neženja. To su ljudi koji imaju preko četrdeset godina, nisu više ni momci, a nisu ni očevi.

Rekoh, pre desetak godina bio sam nekim poslom u Prokuplju. Bio je kišni dan.Razloge nisam znao ali sam u želucu osećao da moram da prođem policijski punkt kod Merdara i makar koji kilometar uđem na Kosovo. Želeo sam da zavirim u lonac koji je krčkao, da se približim bombi za koju su svi znali da će kad-tad eksplodirati. Do Merdara sam video samo policajce, kolonu neobrijanih rezervista i dva staraca koji su u jarcima pored puta čuvali ovce. Dece – niotkud. Podilazila me jeza dok sam kroz mokru šoferšajbnu gledao kako promiču pusta seoska dvorišta i njive u parlogu.

Kad sam se odmah posle velike uzbrdice popeo na visoravan sa koje je pucao vidikKosovske nizije zastao mi je dah. Kroz nesagledivo zeleno prostranstvo lepo ograđenihlivada kretala su se krda rogate stoke.Mokrim vijugavim asfaltom, za koji se moglo zaključiti da je skoro obnovljen, kao da je mešoviti hor koji se razuđenovraća sa probe, išao je buljuk dece različitog uzrasta.I tako na svakih pola kilometra.Usporio sam rizikujući da dobijem kamen u prozor iz straha da nekog ne zakačim, da mineki dečak namerno ne istrči pred točkove pa da se godinama krijem od šiptarske osveteza uganuti članak, ili, ne daj bože za slomljenu dečju ruku. Dok sam prolazio osećao sam njihove poglede. Nemo su me ignorisali i uspravljali se. Gledali su me kao strancakoji je nepoželjan zalutao na njihovu zemlju. Kao da silazim sa tuđe trešnje, požurio sam da na prvoj raskrsnici okrenem svoj automobil i vratim se odakle sam došao.