Si Đinping i borba protiv siromaštva

Budući da knjiga „Si Đinping i borba protiv siromaštva” predstavlja kazivanje o ličnom doprinosu likvidacije gorućeg problema savremenog društva u najvećoj, još uvek komunističkoj zemlji sveta, čitalac bi mogao da pomisli da je to samo jedna dosadna populistička priča. Ali nije tako! Grupa kineskih autora, na osnovu arhivske građe, sastavila je priču o Si Đinpingovoj nesebičnoj posvećenosti iskorenjivanju siromaštva u Kini, koje je bilo zaista ekstremno i, ono što je najbolnije, trajalo je hiljadama godina. Si Đinping se od rane mladosti suočio sa upravo takvim siromaštvom. Ova knjiga, inače ilustrovana brojnim zanimljivim fotografijama, objavljena je i kod nas u izdanju kuće „Albatros plus” u prevodu Une Mišković.

Pripovedanje o Si Đinpingovoj borbi, opisanoj u ovoj knjizi, počinje njegovim progonom u neko zabito selo u zaostalom severozapadnom delu Kine. Pošto mu je otac proglašen reakcionarom, on je sa grupom drugih obrazovanih gradskih mladića u svojoj šesnaestoj godini bio poslat kao ispomoć seljacima. Tu se susreo sa siromaštvom epskih razmera: glad, stanovanje u zemunicama bez vode i bez struje i bez ikakvog nameštaja. Seljaci su bili nepismeni, krajnje sujeverni i pred njima nije stajala nikakva budućnost. Boravak u ovom ekstremno siromašnom selu odredio je životni put i političku karijeru Si Đinpinga, pošto je ceo svoj rad posvetio borbi protiv toga.

On je neposredno učestvovao u izgradnji brane, doprineo iskopavanju bunara kako bi selo dobilo čistu vodu za piće, učestvovao je i u kopanju kanala za navodnjavanje i izgradnji pogona za bio-gas. Nije mogao da prihvati da se isti način života i proizvodnje ne menja hiljadama godina. Prva stvar koju je predložio bilo je ukrupnjavanje obradivog zemljišta, što se lako moglo sprovesti jer je zemljište bilo državno. Obrazovanje je smatrao ključnim za iskorenjivanje siromaštva. Zato je insistirao da sva deca pohađaju školu, a istovremeno je tražio od viših partijskih organa da nekako pronađu sredstva da se škole, bar koliko toliko upristoje. Škole u tom kraju nisu imale prozore niti klupe, već su deca sedela na betonskom podu, a u još gorem slučaju na zemlji. Smatrao je da sledeća generacija ne sme živeti ovako kako žive njihovi očevi.

Izbor na mesto partijskog sekretara u selu omogućio mu je da ostvari svoje ideje, da pokrene radionice i da seljaci počnu da se bave proizvodnjom predmeta koji se lako mogu prodati u gradu. Radionice su bile u početku u šatorima pored njihovih zemunica. Kina je u to vreme, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, prešla na jedinstven hibridni sistem uvodeći tržišnu privredu, ali u kojoj partija zadržava odlučujući uticaj. Si je i ovde uveo jednu, za to vreme neverovatnu novinu – ideološku rehabilitaciju. Pošto je smatrao da nije moguće izvršiti takve promene na selu bez visoko obrazovanih stručnih kadrova, uspeo je u nastojanju da se prihvati njegova ideja da se na selu angažuju stručnjaci koji su bili odbačeni kao nepodobni, pa čak i oni koji su bili i osuđeni. Brzo se pokazalo da ti ljudi hoće rado da svoje znanje upotrebe za iskorenjivanje ekstremnog siromaštva.

Treba istaći njegovu ideju da se znanje podigne na pijedestal. U to vreme bila je jeretička misao da se seljacima ne pomaže time što im se daje oruđe za rad, već tako da se u selima zaposli referent za nauku koji bi bio zadužen da daje stručne savete seljacima kako da postignu veće prinose. Istovremeno je insistirao na robnoj proizvodnji i na prodaji viška proizvoda koji bi se ulagali u dalje osavremenjivanje proizvodnje. Spajanjem konfučijanske tradicije, i danas izuzetno žive u Kini, sa socijalističkom izgradnjom novog društva ostvaren je jedan model, izuzetno privredno uspešan, koji decenijama ima neverovatan dvocifreni privredni rast. Samo da podsetimo da je u zaostalom severozapadnom delu Kine BDP porastao za dvadeset puta u poslednjih dvadeset godina, a siromaštvo smanjeno u zaista impresivnom obimu.

Napuštanjem sovjetskog modela komunizma i uvođenjem specifičnog hibridnog sistema, omogućen je brz ekonomski preobražaj čitavog društva. Ovakav sistem stvara velike nejednakosti, ali su legalizacijom tih razlika bogati bili uvučeni i sami u borbu za smanjenje siromaštva. U ovoj knjizi autori ni na jednom mestu ne govore o izuzetnom prosperitetu velikih kineskih gradova. Osnovna ideja borbe protiv siromaštva jeste borba protiv siromaštva na selu. Kada se pogleda slika sela u koje je Si došao sa svojih šesnaest godina sa onim kako to selo sada izgleda čovek bi pomislio da se radi o nekoj populističkoj reklami komunističkog sistema. Selo bez vode, struje, puta, kuća, sa jedne strane i potpuno novo selo ušoreno sa izgrađenim vodovodom, kanalizacijom, strujom, širokopojasnim internetom i modernim kućama sa druge strane.

Ideja Si Đinpinga da se siromaštvo može iskoreniti samo preobražajem sela pokazala se ispravnom. Možda deluje populistički detalj da Si nikada u svojoj političkoj karijeri nije dozvolio da mu domaćin koji ga je pozvao na otvaranje preduzeća ili u posetu selu, plati ručak, nego je sve svoje troškove plaćao iz svog džepa. Ideja koja se provlači kroz celu knjigu, da se insistira na znanju a ne na diplomama, takođe treba da zainteresuje naše čitaoce, jer se kod nas i dalje, vrednuju diplome, a ne znanje. Nažalost nevidljiva Smitova ruka odmah rešava jagmu za diplomama, tako što će one moći da se kupuju. Nama je interesantna i njegova ideja o suzbijanju hedonizma i rasipništva, kao i borba koja se takođe vodi u selima, za bistre reke i zelene planine.

Borba za iskorenjivanje siromaštva nije samo problem Kine, već je to danas najveći svetski problem. Veliki broj zemalja danas se suočava sa problemima ishrane svog stanovništva, nedostatkom vode za piće, ogromnim zdravstvenim problemima, sa uništenom prirodnom sredinom. Zato je značaj ove knjige i u tome što daje jednu optimističnu sliku i što ukazuje na to da se ovaj problem, ukoliko bi se najviši državni vrh tome posvetio, i te kako može rešiti.