Fudbalski izbori – više od igre

Ne pamti se da su se u nekoj zemlji dve takve fudbalske legende borile za mesto predsednika Fudbalskog saveza, ali pošto se tako nešto događa u Srbiji, tu trku kao da treba pokvariti, uprljati, prefarbati lica Džaje i Nemanje političkim bojama i pretvoriti fudbalske izbore u mali građanski rat. U Srbiji, dakle, ništa novo, čak i kada su u pitanju Dragan Džajić i Nemanja Vidić, koji se bore za stolicu koja drma daleko žešće nego električna! Svi se pitaju – šta to Nemanji treba. Ti isti takođe se pitaju – a šta to Džaji tek treba, tako da u zemlji apsurda iz ove jednačine može da se izvuče zaključak: šta nama sve ovo treba.

Fudbal je odavno više od igre, ne samo u našem plemenu. Lova koja se okreće ogromna je, a trčanje za loptom postala je industrija za proizvodnju mladog domaćeg fudbalskog mesa koja će se plasirati negde u inostranstvu. Ostala je pijaca za islužene svetske igrače koji su zalutali ovamo, tako da su u izbor prvog čoveka fudbala upleteni mnogi skriveni interesi. Mladi igrači potencijalno su blago na dve mršave noge, čijom prodajom treba prehraniti čitav proizvodni sistem Zvezde i Partizana – ako ima ostalih, neka se jave – kao što Železara hrani Smederevo i ostatak zemlje.

Hoće li najveće investicije srpskog fudbala, ti dečaci, postati kandidati za Mesija ili tako mladi, a već prodati u belo roblje, postati kandidati za staro gvožđe, na otpadu za nekadašnje velike talente? Tu je ključ, kako te klince zadržati u zemlji i na terenima nacionalnih stadiona, umesto da se, pre nego što prohodaju, već izbace na berzu, kako bi na njihova mesta došli vremešni starci čije su krštenice davno falsifikovane, te baš tako i igraju: kao dede koje po travi traže svoje domine.

Ko god ipak misli da je u fudbalske izbore upletena politika – poprilično je u pravu. Ali uplitanje visoke politike u fudbal nije naš izum. Nedavno je francuski predsednik Emanuel Makron pozvao telefonom Mbapea i lepo ga zamolio da ne ide iz Pari Sen Žermena, jer je potreban Francuskoj, iako je slavni Francuz već pakovao kofere i birao vilu u Madridu, gde su ga čekali navijači Reala. Mbape to ne krije, a kamoli Makron, iako se direktno umešao u pitanja klupskog fudbala, gde bi valjda, u oazama demokratije i slobodnog tržišta poput Francuske, to bilo nezamislivo. Vidim da se Makron nije naročito potresao zbog toga. Nego, gde je sada Mbape, posle telefonskog poziva koji nije mogao da odbije? Naravno, u Parizu. U Real će kada Makron postane nedostupan.

I Dragoslav Šekularac davno je osetio taj dah moći za vratom, kada je lično Tito zabranio da pređe iz Zvezde u Juventus, smatrajući da je od vrhunskog državnog interesa da Šeki ostane u Jugoslaviji i zabavlja radničku klasu, umesto da se smuca po Torinu sa Anjelijem, za tadašnji najveći transfer u istoriji fudbala. Tako je Šeki ostao bez ogromne kinte, a radnička klasa je bila zadovoljna: imala je igara, imala je hleba i imala je Šekija.

Po istom principu, ali već sistemskom, Dragan Džajić nije prešao u Real Madrid, jer je uveliko bio propisan zakon da igrači do 28. godine ne smeju da odu u inostranstvo, pa su bili u jednoj vrsti domaćeg pritvora, kao najveći zabavljači „crvene diktature”.

Slobu, recimo, nije interesovao fudbal, što je prava šteta, jer bi možda mnogo bolje vodio politiku – iz fudbala potiču mahom sva ostala znanja. Ali Mirka Marjanovića i te kako jeste, pa je to bila epoha vladavine Partizana. Mirko je bio sav u crno-belom.

Kada je svetlo slobode i demokratije obasjalo Jugoslaviju, a potom njene zaraćene delove, igrači su oslobođeni. Ali, mesto predsednika Fudbalskog saveza ostalo je ukleto, naročito kada je 2004. godine ubijen Branko Bulatović, na samom ulazu u zgradu FS Srbije i Crne Gore, u strogom centru Beograda, usred dana. Bulatović je bio predsednik saveza. Ubica nikada nije pronađen, ali je taj događaj ostavio mučan utisak da je fudbal mnogo više od šutiranja lopte.

Od 2008. godine posao preuzima Tomislav Tole Karadžić, stari kadar, artiljerija, fudbalski radnik i privrednik iz Subotice, koji je imao značajan uticaj još osamdesetih godina, kao čelnik malog Spartaka, a naročito kada je prekomandovan u Partizan.

Posle osam godina stolovanja, Toletovo mesto zauzima Slaviša Kokeza, poverljivi čovek Aleksandra Vučića, koji je imao veze sa fudbalom samo preko nižerazrednog kluba Brodarac, što je bilo poprilično iznenađenje, te su se tu videli tragovi uplitanja najviše politike. Kokeza je, međutim, volšebno nestao posle optužbi za zaveru protiv svog stvoritelja Vučića, pa je ispario kako iz FSS, tako i iz javnosti.

Rukovođenje fudbalom preuzeo je iskusni Nenad Bjeković, potpredsednik saveza, koji je, kao stari partizanovac uspostavio koaliciju sa selektorom Draganom Stojkovićem Piksijem. To je bio lep znak da je nacionalno pomirenje uspostavljeno, ali nedovoljno da Bjeković postane predsednik FSS. Kako je Bjeka mudar čovek, nije podizao temperaturu, već je džentlmenski sačekao da se završi Svetsko prvenstvo u Kataru, a po povratku, ime bivšeg ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, uzgred, veoma pristojnog tipa, već se graviralo na pločici ispred kabineta predsednika FSS.

Međutim, tada u igru iznenada ulazi Nemanja Vidić, ali ne kao centarhalf, već kao protivkandidat, što očigledno remeti planove vrha vladajuće političke nomenklature, pa Nedimović odlazi na klupu, a umesto njega, pojavljuje se ime Dragana Džajića. Džaja je najbolji fudbaler Jugoslavije i Srbije svih vremena, vodio je Zvezdu kada je osvojila Kup šampiona u Bariju i ima ogromno, višedecenijsko iskustvo, kako na terenu, tako i u direktorskoj kancelariji Zvezde, odakle se upravlja mnogo većim carstvom nego što je fudbalsko. To mesto drži Zvezdan Terzić i smatra se sivom eminencijom srpskog fudbala.

Ali, jedan je Dragan Džajić. Ne samo zato što je oterao Arkana iz svoje kancelarije, kada je Ražnatović bio gospodar života i smrti, i ne samo zbog toga što je igrao u timu sveta sa Džordžom Bestom, Euzebijom i Bobijem Čarltonom. Uverio sam se u to kada sam bio u Zagrebu sa njim i Duletom Savićem. Tada je čitav Zagreb stao, a tadašnji gradonačelnik Milan Bandić uzeo je dva slobodna dana, jer se Džajićev privatni dolazak smatrao državnom posetom. Tada je Džaju pozvao bivši direktor Dinama Zdravko Mamić Maminjo i izvinio se što nije tu, jer upravo beži iz Zagreba kod Gospe u Međugorje, progonjen od hrvatskog pravosuđa! Slušao sam svojim ušima: Maminjo se prvo javio Džaji, pa je tek onda uhvatio maglu.

Moja stara teza je da onaj ko ništa ne zna o fudbalu, ne zna ništa ni o životu, ni o politici. Tako je fudbal uredio stvari: dva velika imena, jedno protiv drugog. Džaja, koji zna sve i koji predstavlja sve osim nečije marionete, i Nemanja, koji tek treba da sazna sve! A od koga će nego od Džaje.

Zanimljivo je da jedan o drugom nisu rekli ni jednu ružnu reč. Prilično antisrpski kada je o izborima reč. Naprotiv, puni su poštovanja jedan prema drugom. Džajić je, uostalom, odgajio Nemanju u Zvezdi, dok ovaj nije završio u Mančester junajtedu sa kapitenskom trakom kod ser Aleksa Fergusona, u moćnoj ekipi sa Kristijanom Ronaldom, Rajanom Gigsom, Riom Ferdinandom, Garijem Nevilom...

Ako Vidić želi da se popne u nebeske visine, sve do šefa UEFA ili možda FIFA, što bi bio logičan put legende Zvezde i Mančestera, predlažem obojici da stvore koaliciju u kojoj bi Džaja bio predsednik, a Nemanja njegov prvi potpredsednik. Tako se igra van srpske trave, Nemanja. Treba li da ti dajem primere za to?