Rat struja u dubokoj državi

Američka, prvobitno lansirana verzija uništenja cevovoda „Severni tok”, za šta je Vašington optužio samu Rusiju, nije opšteprihvaćena i sada je izbačena nova. Ni ova druga – da je sve organizovao ukrajinski oligarh koji nije blizak Zelenskom – nije verodostojnija, ali služi svrsi. Jer u međuvremenu je publicista Simor Herš objavio da je lično Bajden naredio postavljanje eksploziva na teško dostupne cevovode, koji je kasnije aktiviran. A prema najnovijoj verziji, taj zahtevan poduhvat organizovao je ukrajinski biznismen, valjda da bi isključio mogućnost da Rusi ikada puste gas u cevi do Evrope, nego da on opet ide preko ratom razorene Ukrajine.

ŠTA SE ZNA: Za sada je pouzdano poznato samo jedno: Zapad je ujedinjen u skrivanju imena tog oligarha. Iako navodno svi znaju ko je on. O njegovom identitetu, ali i celoj priči, neće da se izjasne ni Stoltenberg ni Nemci, mada, ako je verovati Heršu, i sam Šolc je znao da će uslediti uništavanje cevovoda, ali o tome nije govorio. Za sada se, dakle, ne zna da li je taj oligarh saslušan, gde je i da li je možda već u pritvoru. To bi mnogo koristilo istrazi koju Rusi traže u UN, ali su tamo za sada nezainteresovani.

Sada i nemački mediji, uz američke, podupiru najnoviju verziju, objavljuju fotografije iznajmljene jahte u kojoj su na stolu pronađeni tragovi eksploziva. Ali ne kažu kako je ta jahta baš u vreme NATO vežbi na Baltiku uspela da se provuče i obavi svoju tajnu misiju.

Zašto mediji ne otkrivaju celu istinu, koja za sve zvuči neverovatno? Razlog je bizaran: to bi moglo da uništi poverenje između Nemačke i Ukrajine. A te dve države inače neguju ničim nepoljuljane odnose, verovatno još od vremena nediplomatskih izjava bivšeg ukrajinskog ambasadora Meljnika, koji je optuživao Berlin da Ukrajini šalje naoružanje puževim korakom. Lične uvrede na Šolcov račun da ne pominjemo.

FAUSTOV ZOV: Rat informacijama struja u dubokoj državi liči na faustovske ponude koje se ne mogu odbiti, bez obzira na to što niko ne veruje u njih. Važan je samo krajnji cilj. Heršova saznanja, takođe iz neimenovanih izvora, bila su direktan put da republikanci iskoriste priliku i pokrenu pitanje Bajdenovog opoziva, optužujući ga da je organizovao nelegalnu upotrebu oružanih snaga zemlje u inostranstvu. Čak i da do impičmenta ne dođe, Bajdenove klizave stepenice do drugog mandata bile bi polivene uljem.

Naravno, bez obzira na loše mentalno stanje i motoričke sposobnosti američkog predsednika, demokratska administracija nema drugog izlaza nego da brani postojeći unutrašnji politički poredak. I tako nastaje bajka o ukrajinskom oligarhu, a barem njih ima dovoljno, i eksplozivu na kapetanovom stolu.

Moskva, naravno, najnoviju američku verziju smatra smešnom, ali ne preduzima nikakve korake, kao što nije učinila ništa od septembra prošle godine, kada su dovoljno jasno rekli da to mogu da učine samo specijalne američke ili britanske snage. Kremlj je čekao nastavak Heršovih tekstova i nije proglasio SAD terorističkom državom, iako je to, kako su visoki zvaničnici govorili, bio čist terorizam na državnom nivou.

PRAVIMO SE DA VERUJEMO: Zašto? Ova somnabulna krhka verzija deluje kao poziv na neku vrstu kompromisa. Faktički, Amerikanci su poručili da Rusija nema veze s njihovom prvobitnom tvrdnjom da su to sami učinili. Sada, kad se baca udica da je neki ukrajinski oligarh, pritom daleko od Zelenskog, odlučio na svoju ruku da pomogne, recimo, državi – sve izlazi iz okvira sadašnjih tvrdo zauzetih pozicija i pruža mali predah.

Pošto se svi prave da veruju, odnosne ne veruju u ovu priču, moglo bi da se krene u zajedničku istragu. Probuđene nemačke obaveštajne službe mogle bi na brodu da pronađu i pasoš ukrajinskog oligarha i sve bi išlo dobro, što dalje od Amerike. Čak bi i Rusi mogli da se prave da donekle veruju u ovu priču i da mali detant dobije svoju priliku. Čuli smo da se tajni pregovori vode u Ženevi, a pre toga, što je tek naknadno objavljeno, razgovarali su Salivan i Patrušev, navodno o zaštiti od rizika eskalacije. Kanali komunikacije, dakle, rade.

Na kraju, a ne manje važno, niko nije rekao da ne bi moglo da se ispostavi da je taj ukrajinski oligarh ipak povezan sa Zelenskim i on bi „ni kriv ni dužan” postao deo problema, a ne deo rešenja. Čini se, kako je rekao kineski ministar spoljnih poslova, da ukrajinsku krizu neka nevidljiva ruka vodi između odugovlačenja i eskalacije.