Zaborav je naš najveći protivnik

Već dvadeset godina nema Zorana, ali postoje dva ista problema kao i kad je premijer Đinđić bio živ. Kosovska rana još je otvorena, Srbija je van Evropske unije. Da je ostao sa nama, verujem da bi oba pitanja bila rešena u našu korist.

Početkom novembra 2002. godine prisustvovao sam obraćanju premijera Srbije Zorana Đinđića predstavnicima Potkomiteta za evropske integracije EU i drugim zvaničnicima unije u Briselu. Bila je to prilika da u nekoliko dana druženja sa Đinđićem od njega čujem početne inicijative za rešavanje konačnog statusa Kosova. Izražavao se slikovito kao i uvek: „Naš najveći protivnik, kao i do sada, jeste zaborav. Kao da se trudimo da kosovski problem što pre stavimo pod tepih očekujući da će se on jednog dana rešiti sam od sebe. Bojim se da će međunarodna zajednica u dogledno vreme reći: kosovska nezavisnost je tako velika divlja gradnja, da ne možemo da je rušimo, hajde da je legalizujemo. Tako bi Kosovo postala svojevrsna međunarodna Kaluđerica.”

U zvaničnom obraćanju Đinđić tom prilikom nije eksplicitno objašnjavao svoju kosovsku inicijativu, ali je u neformalnim razgovorima s diplomatama žučno i detaljno predstavljao scenario rešavanja konačnog statusa. Imao sam utisak da su njegovi sagovornici posebno negativno reagovali na termin konačni status.

U jednom trenutku, stojeći u holu kongresne sale sa šoljom kafe u ruci, okružen s desetak evropskih diplomata, Đinđić je odgovarajući na njihova pitanja igrao pravu simultanku koja se nije zvala šah, već Kosovo.

„Nije vreme za konačno rešavanje kosovskog pitanja”, rekao je jedan diplomata. „Kada će biti vreme?”, pitao je Đinđić i ne čekajući odgovor sam odgovarao: „Kada na Kosovu ne bude više Srba? Kada posle zakonodavnog, sudskog i izvršnog atributa državne suverenosti, koji sad imaju, Albanci dobiju i ingerencije nad bezbednošću? Kada međunarodna zajednica, nakon verovatnog rata s Irakom, bude htela da pokaže da nema ništa protiv muslimana i Albancima pokloni kosovsku nezavisnost?”

Imao sam utisak da su njegovi sagovornici taj skup napustili duboko uznemireni. Činilo se kao da je premijer Srbije upalio svetlo u prostoriji u kojoj su oni u mraku završavali neki započeti posao.

Šetajući briselskim ulicama, ponesen utiskom prethodnih diskusija, govorio mi je o koracima koje treba napraviti u rešavanju pitanja Kosova. „Prvi korak je animirati međunarodnu zajednicu po pitanju Kosova. Ona ne želi da joj mi namećemo sada to pitanje, ali mi moramo insistirati na konkretnom predlogu. Taj predlog bi bio stvaranje bele knjige o učinku međunarodne zajednice na Kosovu u protekle četiri godine. Da vidimo koju ocenu bi dobio povratak vojske i policije u skladu s Rezolucijom 1244, kako bi ocenili povratak Srba u svoje kuće, šta bi rekli za bezbednost nealbanskog življa, koju ocenu zaslužuju standardi? Drugi korak je da u Savetu bezbednosti iniciramo donošenje rezolucije o federalizaciji Kosova i davanju Srbima konstitutivnih prava. Ako to ipak ne bi funkcionisalo, verovatno bi sledeća inicijativa morala da bude – razgovor o nekakvom kiparskom modelu za Kosmet, sa civilizovanim teritorijalnim razmeštanjem stanovništva. Srbija bi s tom federacijom imala asimetrični odnos – sa srpskim entitetom dublje, sa albanskim labavije veze. Ako ni to ne bude funkcionisalo, onda bi, posle nekoliko godina, moralo da usledi neko interno razgraničenje. O razgraničenju bi se na miran način dogovorili Srbija, kosovski Srbi i Albanci, uz saglasnost međunarodne zajednice. Krajnja, rezervna varijanta je: međunarodna konferencija. Bitno je da ne izgubimo inicijativu, čime bismo pokazali da smo nezainteresovani za Kosovo. Upravo to, mnogi u međunarodnoj zajednici, očekuju od nas, da se predamo.”

To je bilo poslednje što se moglo očekivati od pokojnog premijera Srbije, da se preda.

Danas, 20 godina kasnije, pored činjenice da živimo u virtuelnom rijaliti društvu, uz medijsku monopolizaciju vladajuće većine, da smo gotovo potpuno izgubili pravosuđe kao samostalnu granu vlasti, da se odvija rat narko-klanova po našim ulicama, a pamet beži iz Srbije, gubimo još jednu bitku. Bitku za sećanje na Zorana Đinđića.

Mnogi Zoranovi partijski saborci i gotovo svi Zoranovi politički protivnici učinili su sve da danas mladi ljudi u punoj fizičkoj i duhovnoj snazi ne znaju ko je bio Zoran Đinđić. Sahranili smo ga ponovno, a moglo je još mnogo generacija da uči od njega. Nadam se da će jednog dana neko upaliti svetlo nad njegovom senkom.

*saradnik premijera Zorana Đinđića