Da li je moguć novi hladni rat

Aktuelni vojni sukob u Ukrajini, kako god da bude okončan, sve češće se tumači tek kao najava nekog novog, daleko pogubnijeg – hladnog rata. Kao što je davne 1946. britanski premijer Vinston Čerčil promovisao ideju potpune podele na dva sveta – zapadni, tada pod patronatom Vašingtona i Londona, i istočni, čiji centar je bila Moskva – tako se i danas sve češće čuju glasovi da dve strane, jednostavno, ni na koji način nisu kompatibilne. Mogu da opstaju samo razdvojene nekom novom – gvozdenom zavesom.

O tome kazuje i činjenica da svi ustupci Moskve, poput raspuštanja Varšavskog pakta, davanja nezavisnosti baltičkim i drugim sovjetskim republikama, odustajanja od komunističkog vođenja države... ni u jednom trenutku nisu od Zapada shvaćeni kao dobronamerni. Naprotiv, doživljeni su kao najava konačne pobede liberalnog kapitalizma nad sovjetskim načinom shvatanja stvarnosti. Uvlačenje u NATO nekadašnjih vojnih saveznika SSSR-a, obojene revolucije tamo gde ovakva taktika nije imala čvrsto utemeljenje, ucene, likvidacije, sabotaže, pa i lokalni ratovi, bili su samo u funkciji želje da se budući front pomeri što dalje na istok.

„U principu, moguće je govoriti da smo već sada u novom hladnom ratu”, objašnjava penzionisani general ruske armije Jevgenij Bužinski, veteran sličnih dešavanja od 1947. do 1991. godine. Ali, po njemu, tada je bila reč o sukobu različitih ideologija, dok je danas na sceni „egzistencijalna borba u kojoj se SAD bore za uveliko narušenu lidersku poziciju i svoju ulogu u savremenom svetu uopšte”. S druge strane, Rusija nastoji da u svakom smislu postane ravnopravan partner Zapadu, bez ikakvih crvenih linija, bez ograničavanja saradnje na bezbednosnom ili tehnološkom planu. A u Americi, koja je u proteklim godinama već ekonomski poklekla pred Kinom, pojava još jedne zaista jake zemlje shvaćena je kao – direktan udar. Posebno u situaciji kada ratna politika Vašingtona, koja je šaroliku američku naciju decenijama držala koliko-toliko na okupu, pokazuje svu svoju istrošenost.

Kako rekosmo, hladni rat je prevashodno sukob ideologija i kao takav je imao određeni efekat. Danas, međutim, konkretnijih ideoloških razlika nema. Postoje različitosti u realizaciji konkretnih sistema, ali te razlike se stalno menjaju i, svaka za sebe, prilagođavaju tehnološkom shvatanju i ekonomskoj moći pojedinca.

Glavna karakteristika perioda od četrdesetih do devedesetih godina prošlog veka bila je informacijska zatvorenost. Danas, kad je ceo svet premrežen internetom i kad svaka vest ili poruka nesputano stižu i u najzabitije delove planete, svaki pokušaj njihovog blokiranja osuđen je na neuspeh.

Takođe, neki novi hladni rat, da bi bio koliko-toliko uspešan, morao bi da obuhvati Kinu i druge „nove” velike zemlje, koje su u vreme ideološke isključivosti bile pod ključnim uticajem svojih kolonijalnih gazda. Šta bi danas predstavljao svet „nesvrstanih”, kakav bi njegov uticaj bio? Ukratko, izgradnja nove gvozdene zavese unapred je osuđena na propast.

Ostaje suprotstavljanje na ekonomskom planu. A tu stvari takođe ne idu naruku zapadnim protagonistima. Rusija je po uvođenju sankcija zbog ratnih operacija u Ukrajini pronašla izlaz na tržištima izvan dosadašnjih tradicionalnih. Istovremeno, Zapad (SAD) ta nova tržišta više ne nalazi. Ne stoga što ne postoje, već zbog činjenice da se do sada na tom planu pokazao veoma loše. Kolonijalne vladavine koje su vekovima funkcionisale već su istrošene. Za mnoge nekadašnje imperije držanje pod kontrolom udaljenih delova sveta postaje više balast nego istinska potreba.

Valja imati na umu da je prvi hladni rat možda imao smisla u situaciji kad je tehnološki nivo dve sukobljene strane bio primetan. Danas takva prednost ne postoji. Ni u potrošačkoj proizvodnji, a još manje u vojnoj. Uostalom, mnoge zemlje su spremnije da kupuju rusko naoružanje nego da se istim snabdevaju u SAD, Velikoj Britaniji, Francuskoj... Šta bi uopšte značio novi ideološki sukob? Da li bi se SAD i Zapad odrekli usluga najboljih ruskih ili kineskih matematičara, programera, inženjera... i obratno? Da li bi bilo moguće egzistiranje dva potpuno odvojena sveta i kome bi to išlo u prilog?

Pitanje je i kako bi izgledao taj novi rat. Ko bi u njega sve bio upleten, na kojim prostorima bi se sve vodio, ko bi tu šta i kome zabranjivao, ko bi te zabrane kontrolisao, kako bi reagovali „nesvrstani”, kako Ujedinjene nacije i druge međunarodne organizacije? U nedostatku ideologija svaki od učesnika bi mogao da stvara savezništva s trećim zemljama, zasnovana isključivo na sopstvenim interesima...

I tu već kreću problemi. Da li bi ta savezništva bila u funkciji opšteg profita, očuvanja nečije nezavisnosti, regionalnih interesa, pokušaja da se svet konačno izvuče ispod dominacije SAD i liberalnog kapitalizma?

A pod kojim znamenjem će se voditi borba, u predstojećim savezništvima i neće biti toliko bitno.