Grb i zastava

Ključni problem savremenog sveta, pa i nas kao dela istog, ma kako taj isti svet gradio šengenske zidove, oko i protiv nas, jeste kriza identiteta. Globalizacija je metodom melting pota sve uspešnija u razbijanju nacionalnih identiteta. Nešto bolje se drži familijarni identitet, jer je porodica temelj pravnog ustrojstva na kome počivaju savremena zakonodavstva, pa je agresija na nju od strane ribara ljudskih duša, kako ih naziva Šušnjić, nešto blaža. No, ni nju ne ostavljaju na miru.

Naročito se ugroženost klasičnih obiteljskih vrednosti, oseća u sredinama koje su patrijarhalno ustrojene. Kriza autoriteta oseća se jednako na mikroplanu to jest u okvirima porodične zajednice, gde figura oca sve više gubi od onog klasičnog sjaja kojim je vekovima bila ovenčana. Na širem planu oseća se veliki nedostatak harizmatskih ličnosti, figura koje svojom snagom mogu povući kola napretka šire.

Povlačenje pametnih iz prvog plana društvenih aktivnosti iskoristili su manje vredni, nametnuvši svoje strukture ličnosti. Kolokvijalno psihijatri za takve govore kako im oni u mirnim vremenima pišu ekspertize, da bi ih ti isti u turbulentnim vremenima vodili.

To je dovelo do bega pameti u tehnološke profesije kao na primer bankarstvo, menadžment, medicinu, a odlučivanje na širem planu prepustili su drugorazrednima. Taj fenomen je istočno od bivšeg Berlinskog zida poznat kao tranzicija, u kojoj su se neki bolje a neki slabije snašli. Individualni kvaliteti su se usmerili u lični progres, zadovoljenje potreba lagodnog života. Broj jahti, marina, privatnih aviona, vila, ekskluzivnih klubova (privrednika, bankara, tajkuna) zamenili su zatvorene vile i lovišta gde su donedavno partijskim sekretarima ispirani mozgovi za delovanje „na terenu”. Ipak, ostaje činjenica da je negde duboko zapretana ideja o pojedincu kao stvarnoj vrednosti, probila kroz vrednovanje romana o Don Kihotu koji uvek nanovo stremi prema vetrenjačama.

Globalizacija, mondijalizacija, atakuju na jedinku, na individualnost, nudeći blede opšte osobine u zamenu za ličnost, personality, prednosti grupnog identiteta u zamenu za dušu pojedinca baš kao Mefistofel Faustu.

Jedan od pokazatelja krize osoba jakog značaja, snažnih individualnih osobina je nestanak zavodnika u muško-ženskim odnosima i kozera, osoba koje su magnetizmom svojih verbalnih, histrionskih i kulturnih svojstava mogle držati društva u kafani prikovana za stolice. Ti ljudi nisu ni trebali neke spoljašnje oznake svoje ličnosti. Uvek su bili spremni da se dokažu ovde i sada. Oni koji su takva svojstva samo priželjkivali sakupljali su blaga, zemlje i gradove a sujetu su hranili priznanjima navodne iznimnosti, dobijenim od vladara.

S titulom plemenitosti išao je grb a kod većih velmoža i zastava. S tog latifundijskog svojstva insignije grba i zastave prenosile su se na grupni identitet, to jest sve stanovnike ili one koji su prihvatili te oznake identiteta. Nacije su preuzele grbove svojih vladara, zastave pod kojima su za njihove interese ginuli. U novije vreme sportski timovi su otkrili podsvesnu snagu grupnog, klupskog i drugog identiteta i preneli heraldiku s kraljeva, preko nacija na grupe „naših” momaka koji nose iste boje, oznake. Tako su mase ljudi nesposobnih da izgrade sopstveni identitet, našle utočište u nekom od oblika grupnog identiteta. I kao da osećaju da je to loša zamena za lični hendikep, da bi ga prikrili, uvek su spremni na razne oblike agresivnosti. I dok su nekad sevali noževi u zaštiti obiteljskog identiteta u stilu: „Kome ti majku! Sestru!”, sada padaju usijane glave za (dogovoreni) rezultat dva tima.

Snagu potrebe za poistovećivanjem s roditeljima, zatim, plemenskim, nikako ne treba potcenjivati. Ona je krajnji cilj svih oblika manipulacije. A živimo u veku koji je do te mere razvilo manipulaciju da je i to jedan od razloga što se retko sreću osobe s razvijenim individualnim osobinama koje na prvi pogled imponuju. Posebno smo baš mi uspešni u derogiranju vlastitih potencijala, naročito smo otporni na priznanja za života naših savremenika, dok smo izdašni da ih kujemo u zvezde tek kad su mrtvi. To je svojstvo nezrelih društava koji svoj identitet gradi per negationem, to jest tako što negira komšiju ili bližnjeg. Ko da ću ja biti lepši ako kažem da je Žika ružan?

Svakodnevicu na Balkanu karakteriše brza promena, zamena simbola. Grbovi i zastave se menjaju takvom brzinom da se jedva privikavamo na nove a neki su delimično i oguglali i radije se sećaju starih simbola, zbog osobine ljudskog mozga da se seća pozitivnih stvari, takozvana bolja prošlost. Zaključno, kriza individualnog identiteta nalazi se u korenu problema koje kao društvo i pojedinci imamo.