Demonske žene

Od našeg specijalnog izveštača
Venecija, Lido – Ne znam kakve su seksualne orijentacije autori konkurentnih filmova, kakav su, možda, traumatični odnos u detinjstvu imali sa svojim majkama, učiteljicama ili devojčicama u razredu, ali je jasno kao dan da sa ženama imaju problem.

Ženski likovi, u velikoj većini do sada viđenih filmova na 65. Venecijanskom festivalu, jesu demoni, mučitelji, manipulatorke, neurotičarke, i ljubavne žrtve i ljubavne agresorke, pa gledaocu ne preostaje drugo nego da se napne i ozbiljnije pozabavi psihoanalizom. Čime god da su izazvane, ženska strast i požuda su tu da bi bile potrošene, žrtvovane na oltaru. Tako je u horor filmu „Inđu, zver u senci” Barbeta Šredera (ujedno i svojevrsni omaž japanskom horor filmu), Ariaginoj „Dolini u plamenu”, u naučnofantastičnom „Vinjanu” Fabris du Vejc, francuskom filmu „Druga” Patrika Marija Bernara i Pjera Trividika.

Nije bolje prošla ni Izabela Ferari kao glavna junakinja filma „Savršen dan”, uvaženog italijanskog reditelja turskog porekla Ferzana Ozpeteka, koji je jedan od četiri italijanska filma koje je umetnički direktor Marko Miler uvrstio u trku za „Zlatnog lava”, u selekciji po kojoj se, nažalost, ove godine neće proslaviti.

Ferarijeva igra ženu srednjih godina koja prolazi kroz buran razvod sa ocem svoje dece, policajcem i porodičnim nasilnikom koji je neprestano progoni i odvodi decu u nepoznato. Ona je dakle žrtva, ali će kasnije u ovom filmu, koji je nastao kao adaptacija romana Melanije Mazuko, postati i agresor-osvetnik.

Ozpetekov film je prilično razočaravajući, opterećen televizijskom estetikom i dijalogom primerenijim sapunskim operama nego filmskom delu kojem je mesto u konkurenciji venecijanskog festivala.

U daleko boljem italijanskom filmu „Đovanin otac” sa potpisom veterana Pupija Avatija, glavna junakinja je mentalno labilna gimnazijalka koja je u izlivu ljubomore u gimnastičkoj sali zaklala najbolju drugaricu, ćerku fašističkog političara. Sud devojku šalje u ludnicu, cela porodica biva odbačena od društva, a roditelji se različito nose sa novonastalom situacijom. Otac je taj koji brine o ćerki, seli se bliže sanatorijumu da bi mogao da je posećuje, dok majka odbija da je vidi. Radnja ovog filma smeštena je u fašističku Bolonju tridesetih godina, a Avati je razvija kao solidnu kostimiranu dramsku hroniku

Solidan utisak, ali ništa više od toga, ostavljaju i američki film „Vegas: Prema istinitoj priči” reditelja iranskog porekla Amira Naderija, svojevrsna arheologija beznađa i bede (siromašna porodica se rastura prekopavajući dvorište u potrazi za nepostojećim blagom) u kojem je ženski lik veliki gubitnik, kao i turski film „Mleko” Semiha Kaplanoglua, prepun oniričkih značenja u kojem je lik žene-majke poistovećen sa zmijom.

Ruku na srce, ni jednom ni drugom filmu nije mesto u glavnom takmičarskom programu a to se, nažalost, može reći i za „Ponjo, na litici kraj mora”, dugometražni animirani film japanskog majstora animacije Hajaoa Mijazakija. Jer, njegov novi film više nego ijedan pre namenjen je isključivo mlađoj deci te mu je logičnije mesto u programu van konkurencije.

Kako bilo, tek Mijazaki ni u ovom filmu ne odstupa od svoje omiljene teme: odnos prirode i kulture, magije i racionalnog sveta. Kroz čudesan, bajkoliki i ljubak film, ručno slikan i animiran na klasičan način bez upotrebe kompjutera, Mijazaki daje i ekološki aranžiran prikaz suživota ljudi i mora, kroz priču o ribici Ponjo koja, poput Male sirene, sanja da postane devojčica i živi sa ljubljenim dečakom Sosukeom.

Film je nastao u produkciji Mijazakijevog studija Džibili u kojem ovaj majstor zapošljava svoje sledbenike koji još uvek odolevaju tri-de animaciji. Kao dosadašnji višestruki venecijanski laureat i dobitnik „Zlatnog lava” za životno delo na 62. festivalu, Mijazaki je ovde dočekan sa ovacijama i velikom ljubavlju publike.