Pamukova priča o ljubavi

Specijalno za „Politiku”
Istanbul – Orhan Pamuk je opet uzbudio Turke, ali ovog puta ne svojim zapaljivim izjavama nego novim romanom koji se ovog vikenda pojavio u knjižarskim izlozima. Njegov izdavač Nihat Tuna zadovoljno trlja ruke. Interesovanje je veliko, ogromno, i u zemlji i u svetu.

Ovo je prvi roman koji je Pamuk objavio posle dobijanja Nobelove nagrade za literaturu oktobra 2006. godine. Ali, kako otkriva njegov izdavač, Pamuk je, s kraćim prekidima, na njemu radio skoro šest godina. „To je priča o ljubavi, braku, porodici i sreći. To je poema o ljubavi između bogatog muškarca i siromašne žene, inače njegove dalje rođake”, objašnjava Tuna, izdavač romana „Muzej nevinosti” koji je ispisan na bezmalo 600 stranica.

Novi Pamukov roman se na prvi pogled razlikuje od njegovih ranijih dela u kojima je on, na sebi svojstven način, kazivao o istoriji, otomanskoj prošlosti, turskom identitetu razapetom između istoka i zapada. Ali, niko, pa ni svetski pisci, izgleda, nikako ne mogu da pobegnu od sebe samog, od svog ishodišta. Svejedno što je Pamuk poslednjih nekoliko godina živeo van granica svoje zemlje, u Americi, on radnju najnovijeg romana smešta u svoj rodni Istanbul, istina u vreme sadašnje.

(/slika2)Naslov romana, očigledno, nije slučajan. Naprotiv. Pamuk je poznat i po tome što mnogo vremena provodi u muzejima širom sveta. Njegov najnoviji roman je istovremeno priča o još neotvorenom muzeju, koji on pokušava da osnuje u Čukurčumi, delu Istanbula, u kome je prvi put zaplakao, za koji je pupčanom vrpcom vezan iako mu je već 56 godina. U njemu bi trebalo da se nađu i pojedini predmeti koje on opisuje u najnovijem romanu.

Nobelovac se još nije oglasio posle objavljivanja „Muzeja nevinosti”. Ali, novinari su, tim povodom, iščačkali jednu njegovu raniju izjavu u kojoj je najavio novi roman. „U fokusu romana je opsesivna ljubav. To je vatrena priča čija je radnja smeštena u

Istanbulu. U njemu pokušavam da odgovorim na veliko pitanje: šta je to zapravo ljubav. To je priča o delikatnim detaljima iz svakodnevnog života, o prijateljstvu, usamljenosti, sreći, porodici”, škrto je objasnio on.

Pamuk se posle halabuke koja se bila podigla posle dobijanja Nobelove nagrade – jedni su mu aplaudirali a drugi, malobrojniji

zviždali – ponovo vratio među Turke. Živeo je iza navučenih debelih zastora, ćutao i pisao. Ali, oni koji ne vole neukalupljenog pisca nisu ga ostavljali na miru zbog ranijih izjava koje, izgleda, zadrigli nacionalisti nikako ne mogu da mu oproste.

 Lokalna štampa je nedavno otkrila da su pripadnici još uvek misteriozne grupe „Ergenekon” bili planirali da izvrše atentat na poznatog pisca. To je bio deo plana da se izazove haos u zemlji kako bi armija oborila sadašnju vladu koju optužuju da pokušava da vrati zemlju u srednji vek, u šerijat. Pripadnici te grupe u kojoj su penzionisani generali, novinari, publicisti, advokati i okoreli kriminalci, očevidno ne mogu da oproste Pamuku zbog izjave da je „u Turskoj ubijeno milion Jermena i 30.000 Kurda”. On se zbog toga jedno vreme povlačio po sudovima, ali je pod pritiskom dela domaće i svetske javnosti, oslobođen optužnice. Pamuk je posle toga zaćutao kao zaliven i okrenuo se onome što jedino zna da radi – pisanju. Izdavač Tuna najavljuje da će „Muzej nevinosti” biti preveden na više od 30 jezika. Nemačko izdanje će se pojaviti najkasnije za dve sedmice, a već se priprema i prevod na engleski.