Kadirov: Čečenija nije Južna Osetija

Specijalno za „Politiku”
Moskva, 1. septembra – Ramzan Kadirov, predsednik Čečenije, poručio je američkom predsedničkom kandidatu Makejnu da neće uspeti da „zaigra na čečensku kartu” i da bi mu bilo bolje da „razmisli o podeli Jugoslavije”. To je bio njegov odgovor na izjavu Makejna u kojoj se kaže: „Rusija nas optužuje za dvostruki moral. Mi uzvraćamo te optužbe Kremlju i ukazujemo na dvostruki moral u vezi sa Čečenijom”.

Kadirov je istakao da ne vidi nikakvu paralelu između odluke predsednika Rusije i situacije u njegovoj republici: „Nema nikakve veze između onoga što se događa u Južnoj Osetiji i Abhaziji s jedne strane, i Čečenskoj republici, s druge”, rekao je predsednik Čečenije, dodavši da Čečeni ne traže i ne nameravaju da traže nezavisnost.

„U Čečeniji je, ako gospodin Makejn ne zna, održan referendum na kome je narod glasao za Ustav koji priznaje Čečensku republiku kao deo Rusije. Mi smo svoj izbor napravili, i ne treba nametati Čečeniji nove ratove, konflikte, potrese”, poručio je Kadirov i dodao „nama je konflikata preko glave”.

Predsednik Čečenije je optužio i celu američku administraciju rečima: „Zašto se nisu setili Čečenije kad su od Indonezije otimali Istočni Timor, kad su razdrobili najpre Jugoslaviju, a potom i Srbiju?”

On je još jednom rekao da Grozni podržava politiku rukovodstva Rusije na Kavkazu. „Podsećam da smo spremni svim silama da potpomognemo realizaciju onih mera koje preduzima rukovodstvo zemlje za dostizanje stabilnosti na Kavkazu.”

Njegove reči potvrđuje i činjenica da je Čečenija odmah posle napada Gruzije na Južnu Osetiju spremila odred od 1.000 dobrovoljaca da pomogne Osetinima.

Iako kritičari ruskog ponašanja u konfliktu Gruzije sa nepriznatim republikama često ističu da je Sakašvili samo hteo da zavede red u svojoj zemlji i da je „to isto radila i Rusija u Čečeniji”, ruski političari i politički analitičari ističu da se situacije potpuno razlikuju. Od trenutka raspada Sovjetskog Saveza u kome su bile sve sporne teritorije, situacija se odvijala po sasvim različitim scenarijima.

Južna Osetija nije bila u sastavu Gruzije kad je Gruzija dobila status nezavisne države, a Čečenija je u trenutku kada je Rusija postala nezavisna država, bila u njenom sastavu. Stanovnici Južne Osetije nikad nisu bili državljani Gruzije, dok su Čečeni formalno uvek imali rusko državljanstvo.

Na referendum 17. marta 1991, na kome se izjašnjavalo o očuvanju SSSR-a, izašlo je 58,8 Čečena, a za opstanak Saveza glasalo je 75,9 procenata. Iz Južne Osetije je glasalo 96,3 procenta građana, od čega je 99,86 odsto bilo za očuvanje SSSR-a.

Čečenija je učestvovala u izborima narodnih deputata RF u martu 1990. i na izborima za predsednika (izlaznost 82,4 procenta, za Jeljcina glasalo 76,7 odsto), dok su građani Južne Osetije bojkotovali referendum o nezavisnosti Gruzije 1991. godine i izbor za predsednika Gruzije iste godine. Čečenija je učestvovala u izborima u RF 1994-1996. godine, kao i na svim izborima od 2000. do 2008. Nije učestvovala na izborima 1993. i 1999. godine. Nijedni izbori koje su gruzijske vlasti organizovale od 1992 do 2008. nisu se održavali na teritoriji Južne Osetije.

Boris Jeljcin omogućio je Čečeniji faktičku nezavisnost i na izborima za predsednika te države pobedio je Aslan Mashadov koga je podržavao Kremlj sa 59 odsto glasova. Na drugom mestu bio je Šamilj Basajev – antiruski kandidat, sa 23 procenta glasova. Nezavisna Ičekrija (tako su nazvali Čečeniju) postojala je 1997-1999, ali su i u to vreme građani imali rusko državljanstvo po specijalnom sporazumu koji je 1998. bio napravljen sa ruskim MIP-om. Prema rečima Sergeja Markedonova, rukovodioca odeljenja za međunacionalne odnose Instituta za političke i vojne analize, u Čečeniji nikad nije postojao konsenzus da se treba izdvojiti iz Rusije i stalno su se vodile borbe među klanovima.

„Prva krv prolila se tamo još pre nego što je Boris Jeljcin odlučio da ’zavede red’. I nisu bile lukavstvo prvog ruskog predsednika reči da se reakcija Rusije objašnjava u prvom redu time što se unutar Čečenije razgara građanski rat.”

U faktički nezavisnoj Južnoj Osetiji na predsedničkim izborima koji su održani tri puta 1996, 2001. i 2006 – nije bilo progruzijskih kandidata. Svi kandidati su bili proruski nastrojeni, poslednji Eduard Kokojti dobio je 98,1 procenat glasova.

U Čečeniji nikad nisu održavani referendumi o otcepljenju od Rusije, dok su u Južnoj Osetiji bila dva referenduma o otcepljenju od Gruzije. Na prvom, 1992. učestvovalo je 98,2 procenta građana a za otcepljenje se izjasnilo 99,7, na drugom referendumu 2006 – izlaznost je bila 95,1, a za otcepljenje 99,88 građana.

Vrhovni savet Osetije doneo je deklaraciju o suverenitetu 1990. i proglasio demokratsku sovjetsku republiku nezavisnu od Gruzije, ali koja je bila deo SSSR-a. Čečenija nikad nije donosila takvu odluku, ali je 1992. godine njen parlament doneo novi Ustav u kome se nije pominjala RF. U martu 1992. Čečenija nije potpisala Federativni ugovor sa RF, kao ni Tatarstan, ali su obe ostale u sastavu Rusije.