Skrivena istorija žena u Srbiji

Naučna monografija prof. dr Svetlane Tomić (koja predaje na Fakultetu za strane jezike Alfa BK univerziteta u Beogradu) objavljena je u Americi, The Hidden History of New Women in Serbian Culture: Toward a New History of Literature (Rowman & Littlefield; Lexington Books, 2022), i dobila je Nagradu Severnoameričkog društva za srpske studije kao najbolja knjiga na engleskom jeziku o aspektima srpske društvene i kulturne istorije. Ova studija govori o skrivenoj istoriji žena iz druge polovine 19. veka i njihovim doprinosima srpskoj kulturi, književnosti, politici, pozorištu, etnografiji... dakle, činjenicama koje su malo poznate ne samo u inostranstvu nego i u Srbiji. Analizirani su književni doprinosi Drage Gavrilović, kraljice Natalije Obrenović, Milke Grgurove i Jelene J. Dimitrijević. Predstavljeni su i primeri istaknutih muškaraca koji su podržavali žene, data je komparativna studija o memoarima istaknutih muškaraca i žena u srpskoj kulturi tog vremena, kao i doprinos prevoditeljki, ali i pokušaji žena da pre 100 godina promene politiku sećanja. Istraživanje sadrži puno dokaza kojima se prikazuje nešto drugačija slika o srpskoj istoriji i kulturi od one koja se uči po univerzitetima i školama. U knjizi ima dosta informacija o evropskim vezama žena, razvoju južnoslovenske kulture tog perioda, formiranju nacionalnog kanona, proboju književnica.

U vašoj studiji pišete o marginalizovanju žena književnica, naučnica u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka, a marginalizacija se pripisuje muškim autoritetima. Na koji način i sa kojim najčešćim „argumentima” je degradirano njihovo autorstvo?

I stariji i mlađi etablirani istoričari poput Slobodana Jovanovića i Jovana Skerlića ignorisali su žene kao subjekte istorije. Da tragedija bude veća, oni su bili njihovi savremenici. Skerlić je obrisao prvi proboj većeg broja književnica u srpsku kulturu koji se desio u drugoj polovini 19. veka, dakle ono što je po definiciji promena tradicije. Deretić će tvrditi da se taj proboj desio 100 godina kasnije i ne dokazuje svoju veoma krupnu tvrdnju da nijedna od njih nije imala značaja.

Pogledajte kako Skerlić na početku 20. veka greši kada piše o Milici Stojadinović Srpkinji. On se u analizi preokupira tračerajskim pitanjem (koga je pesnikinja volela), a potom o njoj sudi prema aršinima francuske književnosti koju je mnogo bolje poznavao. Akademski istoričar s kraja 20. veka u studiji koja nije udžbenik daje pozitivne ocene prozi Mileve Simić, izjednačuje njen talenat psihološkog poniranja u likove s Lazom Lazarevićem. Ali u kasnijim udžbenicima, Milevu Simić ne pominje.

Kada je glumica-književnica Milka Grgurova poslala svoje priče na konkurs, komisija Kolarčeve zadužbine je odbacila rukopis sa obrazloženjem da krši normu „porodičnog morala pravoslavnih Srba”. Ispostavilo se da se Grgurova usprotivila licemerstvu i duplim standardima patrijarhalnog morala koji navodno poštuje ženu dok je u stvarnosti ponižava i obezvređuje.

I nisu samo izbrisane ili neadekvatno istražene književnice nego i veliki broj ženskih pa i muških likova u prozi tog vremena, a reč je o kanonizovanim autorima. Spisak anomalija u suđenju muških autoriteta je dugačak: o ovoj temi se očito može dosta pričati.

Spominjete Jovana Skerlića, kome se pripisuje degradiranje Isidore Sekulić, a uzdizanje literature Milice Janković, pa opet obema zameranje subjektivizma. Ipak neki savremeni kritičari će reći da je Isidora Sekulić uprkos svemu danas priznata i kanonizovana. Kojim, često kontroverznim, kriterijumima su „baratali” autori koji nisu priznavali žene književnice?

Kao naučnici, oni nisu poštovali standarde naučnog rada nego su upisivali vlastita negativna verovanja i stavove o ženama. Sve to nije bez posledica za društvo, kulturu, nauku. Pisati istoriju književnosti, a ne prikazati što potpunije njenu prošlost, tendenciozno isključiti specifične grupe autorstva (baš onu grupu autorki koje su prvi put prekinule dominaciju autora, a deo su stvaranja ženske obrazovane elite modernizacijskog perioda), tumačiti književna dela izostavljajući junakinje, to su samo neki od tih kriterijuma. U knjizi naglašavam da je ignorisanje žena kao subjekata istorije uticalo na gubljenje potpunije slike o muškarcima i njihovom stvaralaštvu. Izmicale su nam činjenice o tome šta se dešavalo u politici, nauci i kulturi, kakvi su odnosi postojali, koji stvaralački projekti su nastali kao plod saradnje... Nametnula se sužena i stereotipna slika o tome da su žene bile same u svojoj borbi i da ih muškarci nisu podržavali, a to nije bila istina. Nemoguće je ispričati potpuniju priču o kraljici Nataliji bez pisca Dragutina Ilića, koji je ceo Beograd digao na noge u želji da spreči njeno neustavno proterivanje iz Srbije. U našem slučaju, žene, pa makar bile i kraljice, sklonjene su iz istorije književnosti i školskog programa. Koliko đaka danas zna da je kraljica Natalija bila i književnica?

Jovan Deretić svrstava Dragu Gavrilović u književnicu „pretežno lokalnog značaja”. Ni u Skerlićevoj „Istoriji srpske književnosti” ne može se naći njeno ime. Zašto je značajna Draga Gavrilović?

Draga Gavrilović je bila učiteljica iz Srpske Crnje, koja je u 19. veku bila poznata kao prva autorka priča i romana u srpskoj pisanoj tradiciji. Pre nje je bilo slavnih i rado čitanih autorki poezije i dokumentarne proze, ali za nju je specifično što se javlja u vreme revolucionarne promene društva, a to je uvođenje višeg obrazovanja za žensku decu ‒ što će usloviti pojavu učiteljica-književnica koje su emancipovale teme, likove i zaplete srpske proze. Draga je prva među njima oblikovala brojne likove intelektualki, i to na afirmativan način. Odlično je pisala o svojim iskustvima šta je značilo biti „misleća ženskinja” u vreme kada žene stupaju u javnu sferu rada, otvoreno je kritikovala različite vidove nasilja prema ženama pa i stereotipe srpskih pisaca o ženama, razvila je debatu u prozi, i to onu u kojoj briljiraju misaone sposobnosti žena...

Zanimljiv je i slučaj Danice Bandić koju su zvali „Čika Jova u prozi”. Zbog nepriznate Danice Bandić u senci su ostali i crteži Uroša Predića... Ispričajte nam o čemu je reč.

To je drugi primer poglavlja „Neki muškarci koji su podržavali nove žene”, a nadovezuje se na istraživanje o Dragutinu Iliću i kraljici Nataliji. U trenutku kada je bio slavan i priznat slikar Predić je podržao književnicu i nizom ilustracija obogatio je njenu knjigu za decu Tera baba kozliće (1923). U to vreme to je bila rado čitana knjiga, ali kasnije udaljena od nas, a kada je pre nekoliko godina ponovo objavljena, ostala je bez Predićevih ilustracija! Bilo mi je važno da pokažem kako je Predić čitao autorku i svojim slikama izgrađivao njen tekst, osmišljavajući nove poruke. Na primer, Predić nije ilustrovao trenutak u kojem je mačka (zbog nepažnje dečaka koji je ostavio otvorena vratanca krletke) pojela pticu. On radije crta onaj tren u kojem ptica proviruje iz kaveza, a mačka stoji ispod i čeka, pa čitaoce tera da razmišljaju o momentu života koji zahteva više opreza. Šta Predić uči decu? Ako ti je istinski stalo do nekoga, onda moraš da čuvaš to biće i brineš o njemu, moraš da budeš odgovoran. A pogledajte koliko je interesantan i onaj Predićev poslednji crtež koji nije baziran na tekstu autorke nego je nastao povodom njega: poentira kreativnost „trećeg autora”, onog koji je nastao zbog saradnje književnice i slikara, fuzijom njihovih talenata.

Većina ovih imena je i danas, verujemo, malo poznata široj javnosti. Kada je počela rehabilitacija stvaralaštva ovih autorki i koliko je danas teško ispraviti te nepravde? Koliko su ove žene danas zastupljene u obrazovnom sistemu?

Odmah kada su se pojavile Draga Gavrilović i druge autorke, npr. učiteljica Mileva Simić, prepoznate su kao važna novina, dobijale su argumentovane pohvale od kredibilnih urednika listova i kritičara; već tada je počela da se osvetljava njihova vrednost; neke od njih su dobile i nagradu Matice srpske za priče ili drame, neke su bile prevođene. Ali, u nedavno objavljenoj istoriji srpske drame o njima nema ni reči! Posle njihove smrti, o njima su pisalo u štampi, bilo je i izdavačkih i interpretativnih napora od strane novinara, lokalnih istoričara i novih istoričarki.

Nije mi poznato da je danas ijedna od njih u obrazovnom sistemu ili u obaveznom studijskom programu srpske književnosti. Nedavno usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti nalaže da se nastavni programi na svim nivoima obrazovanja urodne, što znači da bi ova nepravda uskoro trebalo da bude ispravljena.

Koliko je bilo teško naći relevantne izvore kojima ste potkrepili vaše istraživanje?

U Srbiji postoji obimna arhivska građa ‒ svako ko je nepristrasno zainteresovan za istraživanje može doći do primarnih izvora. S tim u vezi, posebno me raduje činjenica da je u recenziji knjige američkog časopisa Choice Review istaknuta obimnost konsultovane literature koja će, time što je navedena na jednom mestu, značajno skratiti istraživačko vreme svima koji se budu bavili ovom problematikom. Naučno istraživanje je kolektivan proces ‒ svi dodajemo poneku ciglu; čak i ako se neka cigla slučajno ili namerno postavi pogrešno, slobodnim i nepristrasnim istraživačkim naporom moguće je vršiti korekcije.

Kako je došlo do prevoda vašeg dela na engleski jezik, tj. do plasmana na američko tržište?

Sve je počelo krajem 2019, kada sam na veliku severnoameričku konferenciju (ASEEES) otišla zahvaljujući podršci američkih filantropkinja srpskog porekla: Specijalnog fonda Ružice Popović Krekić i Fonda u spomen dr Gojka Vučkovića. Nakon prijave istraživanja o verovanjima srpskih intelektualki 19. veka, dobila sam pismo američkog izdavača o interesovanju za objavljivanje knjige na tu temu. Potom sam sastavila izdavački predlog, radila na tekstovima, dobila pozitivne recenzije i ‒ san je počeo da postaje java.