Ađančićima grade nove kuće

Kosovska Mitrovica – Osmoro Ađančića iz Babinog Mosta, jednog od najvećih sela u opštini Obilić, uskoro će dobiti novi krov nad glavom.

Dve porodice, braće Igora (47) i Borka (43) posle pisanja „Politike” ogrejalo je sunce. Posle deset godina, koliko traje njihova borba ne bi li dobili kuću dostojnu života, jer sami nisu u mogućnosti da je naprave, priča je dobila epilog.

Deset godina su obijali pragove srpskih i kosovskih institucija, ali bi se uvek nešto isprečilo. Bilo da je nemarnost onih koji su zaduženi da vode računa o svakom životu, o svakoj srpskoj porodici koja živi na Kosovu i Metohiji, bilo da je u pitanju birokratska procedura, tek naše pisanje je napokon pokrenulo sve.

Tekst koji je izašao u našem listu pod naslovom „Osmoro Ađančića u memljivoj kući koja tone”, objavljen krajem septembra prošle godine, našao se i na stolu Kancelarije za Kosovo i Metohiju i predsednika srpske opštine Obilić Gorana Dančetovića, kojem su se Ađančići, kao prvom u redu po hijerarhiji obratili.

Ađančićima će biti izgrađene dve kuće od po 64 kvadrata, a prethodno će trebati da sruše staru, dvospratnu koja je na lošim temeljima i koja je sa prvim kišama pretila da se sruši.

U Kancelariji za Kosovo i Metohiju za „Politiku” su kazali da je „jedan od osnovnih prioriteta stambeno zbrinjavanje naših ljudi, naročito socijalno ugroženih i višečlanih porodica sa malom decom. Cilj je da se srpskom življu obezbede bolji uslovi života i tako osnaži zajednica na prostoru Kosova i Metohije”.

Jelena Stojković, pomoćnica direktora za infrastrukturne projekte, kaže:

– Zadovoljstvo nam je što smo u prilici da porodici Ađančić iz Babinog Mosta koja ima osam članova, od kojih je četvoro dece, obezbedimo novi dom. Tada će moći da nastave život u mnogo boljim uslovima, a mališanima će biti pruženo lepše detinjstvo, sa ciljem da ostanu na pragovima svojih predaka. Da grade budućnost na ovom prostoru. Kancelarija za Kosovo i Metohiju je opredelila novčana sredstva za izgradnju njihovog novog doma, a sa radovima će se krenuti čim se na terenu steknu uslovi i porodica obezbedi raščišćeni plac na kome ćemo moći da im izgradimo novi dom.

Stara kuća se nalazi na mestu gde je nekada bila štala, a drugi sprat je ženidbom mlađeg Borka, kasnije dograđen. Sprat je „čardak ni na nebu, ni na zemlji”, krov je improvizovan, ljulja se kako jači vetar dune, dešava se da podigne crepove, kao u septembru kada smo ih posetili.

Od oktobra osmoro Ađančića nije u toj svojoj kući, jer je pretilo da se uruši.

U telefonskom razgovoru za „Politiku” kaže Igor obradovan kao i svi Ađančići što će posle deceniju Republika Srbija da ima da novi dom, morali su da se isele.

Supruga Milica (34), ćerka Sara (14), sinovi Vidoje (12) i Savo (devet) u dvorišnoj su kući, tu u Babinom Mostu, kod Igorovog brata od strica.

– Primio nas je brat od strica, pa je i on srećan što ćemo da dobijemo nove kuće. Borko je sa suprugom i sinom Nikolom u Gračanici privatno, plaćaju kiriju. Još onda kad ste bili, crepovi su popadali, patos u hodniku je počeo da propada, plašili smo se da ne propadne. Rečeno nam je da od 1. maja kreće gradnja, a da mi pre toga tu staru kuću srušimo i uklonimo šut. To je najmanje što mi treba da uradimo – zahvaljuje Igor u ime svog brata i ostalih članova familije koji su u Babinom Mostu vekovima. Ovde su im živeli i preci, a na imanju koje imaju obrađuju baštu, seju pšenicu i kukuruz.

– Imao sam predosećaj da će ovoga puta da nam Srbija pomogne. Da nas spasi bede i da deci pružimo život kakav zaslužuju. Da ne žive u vlazi, među memljivim zidovima, da ne strepe kada vetar dune ili kada pljušti. Svi smo srećni, a najviše Vidoje, kojeg sam pre par dana vodio u Kragujevac na kontrolu. Neće više da se budi u sobi čiji su ćoškovi od buđi crni, ili mali Nikola, bratanac, koji je posle svake jače kiše bio mokar u krevetu i bunovan bežao napolje – priča Igor, radnik Termoelektrane „Obilić”, koji od rata, od 1999. godine, kao i sva muška čeljad koja su radila u Obiliću, sada radi na terenu u Obrenovcu.

Vidoje, đak Osnovne škole „Milan Rakić”, u koju idu i Sara i Savo i brat im od strica Nikola, zbog vlage i memle je bolestan, ima alergiju i gušenja. Lekari su im rekli da je to od vlage.

Borko, koji je invalid, ne radi, prima minimalni dohodak.

Ne rade im ni supruge: Milica je operisala karcinom štitne žlezde, a Borkova žena Dejana je domaćica i gaji devetogodišnjeg sina Nikolu. Sada se radost vraća u dom Ađančića.

Babin Most je multietničko selo, sa 160 srpskih porodica koje sada žive u getu. Ovde su Srbi nastanjeni još od 14. veka. Selo je poznato po paprici koja se ovde gaji i prodaje, ima osnovnu školu, ambulantu, crkvu do koje vodi most, po kojem je selo i dobilo ime. Još se ovde može čuti „Babin Mos”, kako se nekad izgovaralo, bez slova „t”.

Crkva Pokrov Presvete Bogorodice, sagrađena je kasnije, ali veruje se da je ovde pogubljen knez Lazar, a njegovo telo kasnije preneto u Ravanicu, gde su sahranjeni i Miloš Obilić, Ivan Kosančić, Toplica Milan.

Igor kaže na kraju telefonskog razgovora za „Politiku”: „Bog i dobri ljudi su nas pogledali.”