Držimo se našeg kroja

Papagajske reforme zemalja u tranziciji predstavljaju poželjan pristup promeni društva. Ko daje pare želi i kontrolu, pa otuda i reforme koje neverovatno liče jedna na drugu. Malo je kreativnih nacija u tranziciji koje su odolele skrivenoj zamci „instant rešenja”.

Tranzicione zemlje često obolevaju od inercije i nekreativnosti u primeni reformističkih zadataka, suštinski datih kao set smernica, a ne kao zaokružena rešenja. Nerazumevanje prave logike tzv. usklađivanja sa zapadnim ili evropskim standardima dovodi do fenomena ameboidne privrede, neprepoznatljive u visoko konkurentnom okruženju. Ovo je situacija u kojoj se Srbija nalazi, nemoćna, a junački voljna da u slobodnoj konkurenciji parira značajno jačim evropskim ekonomijama.

Evidentna je opšta jadikovka srpskih privrednika, koji i na domaćem tržištu, značajno carinski i necarinski zaštićeni, jedva izlaze na kraj sa zapadnom konkurencijom. O nastupu na širem evropskom tržištu ne treba ni govoriti, jer se gotovo nemamo čime predstaviti.

Kada je u pitanju ocena razloga nekonkurentnosti srpski privrednici su jedinstveni bar u jednom – malo je kvalitetnih kadrova, a srpski obrazovni sistem je, kao što znamo, duboko u procesu reforme i primene tzv. Bolonjskog procesa. Bolonjski proces je, da se razumemo, deo šireg pristupa razvoju obrazovnog biznisa i rastućih investicija. S jedne strane, preciziranje puta sticanja znanja, uz prepoznatljiv bodovni sistem ocenjivanja i povećanje diplomske lestvice (master nivo), u funkciji je obrazovanja, kretanja i globalizacije. S druge strane je  namera da se unapredi produkcija kvalitetnih kadrova, neophodnih srpskoj privredi.

Evidentan je raskorak u intenciji reforme obrazovanja i trenutnom rezultatu. Apologete polovičnih reformi će reći da su nevernici nestrpljivi, te da će decenije pred nama pokazati rezultate njihovog lamentiranja. Srpska ljubav prema aferim efendijama, u vremenu dnevnih promena poslovnog ambijenta, neće pomoći domaćim privrednicima.

Nesklad reforme obrazovnog sistema i aktuelnih potreba privrede krije zamku razočaranja u Bolonjski proces. Čemu Bolonjske promene u školstvu, silne akreditacije, manje grupe studenata i mentorski rad, kad privreda u dovoljnoj meri ne dobija ono što joj treba? Da li je srpsko društvo i ovoga puta upalo u zamku primene promena čiju suštinu nedovoljno razume? Na kraju, šta raditi kako bi Bolonjski proces dobio pun smisao, uz ažurnu harmonizaciju školstva i privrede?

Kontinuirano usklađivanje potreba srpske privrede i sistema obrazovanja, u kontekstu Bolonjskog procesa, zahteva studiozno razvijene mehanizme afirmacije svojevrsnog partnerstva u privredi. Uzgredno osluškivanje kretanja u privredi obrazovnih institucija i nekoordinisana jeka srpskih privrednika nije put koji će dovesti do rešavanja brojnih problema domaće privrede. Pomenimo paradoksalan kontrast šampionske nezaposlenosti i nedostatka adekvatne radne snage.

Problemi nedostatka kadrova u srpskoj privredi su kako ’već viđeni’, tako i jedinstveni, čemu treba i primeriti rešenje. Na ovom nivou od Zapada ne možemo očekivati gotov odgovor. Ideju Bolonjske reforme obrazovanja moramo sami primeriti problemima domaće privrede.

Čini se da je neophodna kreativnost i inicijativa svih strana u problemu – države, privrede i obrazovnih institucija. Za početak, podstaknimo srpske privrednike da preko svojih udruženja tipa privrednih komora, organizovano i dinamično šalju poruke fakultetima i školama kakve kadrove očekuju za privredu koja dolazi. Ako privrednicima nije jasno kako treba obrazovnom sistemu predočiti realne potrebe, neka se obrate Privrednoj komori Marseja, najstarijoj takve vrste u svetu. I eto malog doprinosa izvesnijoj budućnosti profitnog i neprofitnog sektora i smanjenu dramatičnog problema nezaposlenosti. Unapređenju konkurentnosti srpske privrede i obrazovanja treba da da značajniji doprinos, unapređujući istovremeno svoju ponudu na sve atraktivnijem tržištu obrazovanja.

docent na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu