Polipilula ili poliobrok

Uoči pandemije kovida 19, u svetu je godišnje umiralo blizu 57 miliona ljudi, a trećinu umrlih činile su žrtve bolesti srca i krvnih sudova. Sledio je rak sa skoro 18 odsto, zatim bolesti organa za disanje sa oko sedam odsto, dok su ostali uzroci smrti bili znatno ređe zastupljeni. Imajući u vidu takvu strukturu umiranja, logično bi bilo da se pre svega otkrivaju i blagovremeno leče osobe sa obolelim srcem i (ili) krvnim sudovima. Mnogo je razloga što je takav pristup u praksi teško ostvariv, a jedan je posebno važan: 80 odsto fatalnih i nefatalnih srčanih udara i sličnih dramatičnih događaja pogađa prividno zdrave osobe.

Poznati britanski epidemiolog Nik Vold je pre 20 godina rešenje video u „polipiluli”, kao univerzalnom preventivnom sredstvu koje bi svi sredovečni i stariji ljudi pili svakog jutra, kako bi, prema njegovom predviđanju, bio smanjen rizik od kardiovaskularne smrti za neverovatnih 80 odsto. Taj čudesni lek sastojao bi se od tri preparata za snižavanje krvnog pritiska: jedan je, kako se stručno kaže, ACE inhibitor, kao što je „enalapril”, drugi je beta blokator, poput „bisoprolola”, a treći je diuretik, recimo „diunorm”, za izbacivanje vode iz organizma. Tu su još lek za snižavanje nivoa holesterola, kod nas poznati „sortis” (drugde „lipitor”), aspirin i folna kiselina.

Godinu dana kasnije je Voldov kolega Oskar Franko istupio s alternativnim rešenjem nazvanim poliobrok. Tvrdio je da bi umiranje od bolesti srca i krvnih sudova bilo smanjeno za takođe vrtoglavih 76 procenata ukoliko bi se svakog dana, umesto uobičajene ishrane, u organizam unosila po jedna čaša od 150 mililitara vina, 400 grama voća i povrća, 100 grama crne čokolade, 68 grama badema i 2,7 grama belog luka, uz 114 grama ribe četiri puta sedmično.

Frankova ideja nije naišla skoro ni na kakav odjek, jer je bila suviše radikalna. Malo je verovatno da bi značajan postotak građana pristao da se do kraja života odrekne roštilja, šunke, sarme, sira, kajgane, torte, sladoleda, piva i rakije, ali je pominjanje „polipilule” dovelo do izvesnih reakcija. Trebalo je sačekati da se vidi da li „polipilula” zaista deluje tako uspešno, treba li nešto izmeniti u njenom sastavu, koja bi trebalo da bude uzrasna granica za njenu primenu itd.

Istovremeno su pokrenuta i pitanja koja se ne tiču samo medicine i lekovitih efekata. Javila su se poređenja sa literarnim prikazom ne tako svetle budućnosti u kojoj ljudi, poput zombija, zavise od „pilula sreće”. Postavilo se, dakle, pitanje „medikalizacije” celokupnog društva. Voldov odgovor je bio da je sadašnje stanje izraz medikalizacije, sa stalnim odlascima lekaru, etiketiranjem datim dijagnozama, ponavljanim kontrolama krvnog pritiska i nivoa masti u krvi, dobijanjem i menjanjem terapije, te uživljavanjem u ulogu pacijenta. Umesto svega toga, veliki deo brige o sopstvenom zdravlju zamenila bi navika da se ujutru, uz pranje zuba, samo popije „polipilula”.

Bilo bi svakako prirodnije da se svi okrenemo zdravom načinu života, što obuhvata odricanje od pušenja, ograničenje unosa alkohola, izmenu navika u ishrani i fizičku aktivnost srazmernu uzrastu i opštem zdravstvenom stanju. Nažalost, ne postoji zdravstveno prosvetiteljska metoda koja bi nas masovno odvratila od tvrdokorno usađenih navika i običaja. Pre mnogo godina, pišući upravo za „Politiku” o ovoj temi, ukazali smo da je čovek, po svojoj prirodi, sklon lenstvovanju i prejedanju, te da je teško izmeniti njegovo celokupno „gojaznotvorno okruženje”.

Citirali smo i tada aktuelne detalje sa međunarodnog sastanka u Ženevi namenjenog promeni životnog stila velikog dela populacije. Jedan predavač je predložio slušaocima, po svom opredeljenju „osvešćenim” borcima za zdrav život, da stoje ili, ako im se pruži prilika, da hodaju po pokretnoj traci dok slušaju izlaganja. Formalno su ga podržali, ali niko nije ustao iz fotelje. Tokom tri dana trajanja skupa ostalo je skoro nekorišćeno 100 novih bicikala namenjenih za potrebe gostiju.

Treba svakako raditi na stvaranju zdravih navika, ali navedena i brojna slična iskustva pokazuju koliko je to teško. Otuda ima smisla razmotriti i alternativna, tačnije komplementarna rešenja u koje spada i „polipilula”. Prethodnih godina zaista se pokazalo, najviše u Indiji, da je takav lek, tamo nazvan „polikap”, jer je davan u obliku kapsula, prihvatljiv za populaciju, bezbedan i efikasan. Ostalo je da se prikupe čvršći dokazi.

Tokom poslednja dva-tri meseca objavljeno je nekoliko istraživanja koja ubedljivo pokazuju da „polipilula” rizik od obolevanja srca i krvnih sudova može da prepolovi. Uz potiskivanje navike pušenja, efekat bi bio srazmerno veći.

Pre šire primene, ostaje da se reši niz logističkih problema. Jedan je da se farmaceutska industrija navede da pravi „polipilule”. Inicijative sa te strane nema, jer u „polipilulama” nema „brendiranih” sastojaka (svima je istekla licenca), pa bi zarada bila mala. Drugi je pokretanje na akciju obično inertnih zdravstvenih vlasti. Treći bi bilo pravljenje dve ili tri varijante ovog leka, recimo sa aspirinom i bez njega. Četvrti, da ne idemo dalje, predstavlja motivisanje građana da prihvate ovu novinu.

Bilo kako bilo, sve izvesnije je da „polipilulama” pripada budućnost.

Epidemiolog, univerzitetski profesor u penziji