Priče su za elitne čitaoce

Prozaista, pesnik i književni kritičar Vasa Pavković i u svojoj novoj knjizi pripovedaka „Daleki, daleki, susret”, u izdanju novosadske „Akademske knjige”, dočarava različite međuljudske odnose. Sada su ti odnosi na neki način dramatičniji, ljubavi se naglo prekidaju, vraćaju se bivše, donoseći nemire, roditelji su stari i neminovna su poređenja sa njihovim ličnostima iz doba detinjstva junaka. U prvoj priči dečak na ulici vidi Ivu Andrića, a majka mu odgovara da je prirodno to da se u Beogradu mogu sresti tako veliki ljudi, završna je junakovo sećanje na oca…

– Knjiga „Daleki, daleki susret” je moja deseta knjiga priča. U prethodnim zbirkama sam često kombinovao priče fantastike, zatim formalno istraživačke proze sa realističkim obrascima pripovedanja. Sada je realističko pripovedanje centralno, prisutno u svakoj priči, a mnoge zaplete i likove sam „pozajmio” iz okoline, iz stvarnosti, sa kojima sam se družio celog života. U okvirnim pričama, uvodnoj i epiloškoj, bavim se i istorijom utopije u kojoj smo se srodili i odrastali, i koja nas je oblikovala. Odnos roditelja i dece u njima je dominantan, a idealni svet detinjstva u Jugoslaviji posmatra se globalno, u pokušaju da se sagledaju i lepe i ružne strane našeg doba i načina života. U svakom slučaju, taj svet je bio daleko bolji od aktuelnog. Težio je pravednijoj budućnosti, mnoge od svetlih ciljeva realizovao, dok je sadašnjost ružna i tamna do nepodnošljivosti… Sve to utiče na junakinje i junake mojih priča, čak i u intimnoj sferi. Kada sam počinjao da pišem, početkom osamdesetih, bilo je istinske nade, sada bih ispao smešan da uopšte govorim o njoj – kaže Vasa Pavković.

Likovi jakih žena dominiraju ovim pričama, neke se javljaju iz Kanade, neke žele da emigriraju, daleke su, kako kaže i naslov. Postavlja se pitanje da li motiv daljine pruža mogućnost sigurne opservacije, iluziju bliskosti kroz nostalgiju, ali i pitanje ženske energije u ovoj prozi, na koje autor odgovara:

– Moje junakinje pokazuju mnogo više sposobnosti i snage od svojih partnera, u pokušaju da žive drugačije, bolje. Da li se radi o himerama ili realnosti, pokazaće buduće godine i priče o njima. Antijunaci mojih novih priča, muškarci, uglavnom se letargično prepuštaju usudu sadašnjosti, životare pokraj kompjuterskih i telefonskih ekrana, a rade gotovo samo da bi preživeli i sećali se bolje prošlosti. Naime, već su u smrt otišli mnogi moji dobri prijatelji, često naglo, naprečac, a da nisu uspeli da naprave čak ni bilans svog kratkog postojanja. Neke od mojih priča prave te bilanse koji se tiču kako mojih prijatelja, tako i mene samog. Jer, ventil društvenih mreža je zgodan za zavaravanje, ali „budućnost nas čeka da bi nas rastrgala”, reče Sioran.

Ali književni život i zanimljivi susreti i događaji koji ga ispunjavaju takođe su predmet interesovanja Vase Pavkovića, on te literarne prizore pažljivo posmatra tokom svih ovih godina pripovedanja...

– Više od 40 godina sam u književnom životu. A ono najlepše što mi je dao jesu susreti, poznanstva i razgovori sa nekim umetnicima, pre svega piscima. S druge strane, pišući realistički, u nekima od priča iz „Dalekog, dalekog susreta” dramatizujem književne i intelektualne, odnosno emotivne zaplete čiji sam svedok bio. Činio sam to i ranije, ponajviše u „Ehu Beograda”, ali ovde je sve razvijenije, za nijansu prisnije. Kako rekoh, činjenica da sam poznavao Aleksandra Tišmu ili Pavla Ugrinova, Voju Čolanovića ili Danila Nikolića, najvažnija je stvar koju sam dobio od bavljenja književnošću. Jednako, važni su i druženje i retki razgovori sa Borom Radovićem,

Milutinom Petrovićem ili Stevanom Tontićem, na primer. Kao i sve drugo u ovoj zemlji, i književni život je lagano, potom sve brže propadao i nestajao iz godine u godine, uz svesrdnu „pomoć” vlasti, odnosno pisaca koji su postali njene sluge, koliko i zbog bolesne društvene klime – priča Vasa Pavković.

On je sa Slavoljubom Markovićem priredio četiri antologije posvećene srpskoj priči, a svaka od njih ovekovečila je po jednu generaciju naših pripovedača.

– Na ovom antologičarskom projektu radili smo Slavoljub Marković i ja dve decenije, ako ne i duže. Koliko smo puta razgovarali, polemisali, dogovarali se da ni sam bog ne zna. Sada su četiri antologije srpske proze 20. veka pred kritikom, piscima i publikom, objavljene u časopisu „Priča”. Nadam se da će ih ljudi čitati i da će one predstavljati svojevrsne bove za plovidbu velikim morem srpske pripovedačke proze. Prva knjiga je posvećena pripovedačima koji su rođeni pedesetih godina prošlog veka, a druga šezdesetih. Treća se bavi realističkim piscima koji su prethodili pomenutim generacijama, deleći sa njima, u drugoj polovini knjige, zajedničko vreme i prostor na srpskoj književnoj sceni. Dok se četvrta i najobimnija knjiga bavi modernističkim piscima 20. veka. Malo smo dobrih autora preskočili, a ceo projekat uradili entuzijastički, za „dž”, kako bi rekli mladi – objašnjava Pavković.

Njegovo tumačenje odnosa snaga u našoj književnosti govori u prilog tome da čitaoci danas uglavnom traže romane, dok poezija, pripovedaštvo i esejistika ostaju van šireg čitalačkog horizonta, kako je inače i u svetu. Ali dodaje i ovo, što samo potvrđuje njegovu odanost pripoveci, ali i poeziji:

– No to nije bitno, poezija je esencijalni deo srpske književnosti već gotovo dva veka, a pripovedači su obično naši najcenjeniji prozaisti. Pripovetke i eseji, kao i poezija su danas namenjeni elitnim čitaocima, onima koji od književnosti traže najviše. A kako reče Danilo Kiš: „Književnost je ili sve ili nije ništa.” U to verujem od prvih godina bavljenja književnošću. I sve što se desilo tokom poslednjih pola veka, u mom životu pisca i oko njega, samo me je učvrstilo u tom uverenju.