Asad u Moskvi na godišnjicu početka sirijskog rata
Обострано корисно пријатељство: Башар ел Асад и Владимир Путин (Фото EPA-EFE/Vladimir Gerdo)
Sirijski predsednik je na 12. godišnjicu prvih zahteva za demokratske reforme i oslobađanje političkih zatvorenika, koje su označile početak građanskog rata, otišao u Moskvu da bi još jednom zahvalio predsedniku Rusije, bez čije vojne intervencije gotovo sigurno danas ne bi bio na vlasti.
Vladimir Putin i Bašar el Asad imali su mnoštvo tema na agendi, a jedna od najvažnijih je podizanje na noge države razorene posle punih 11 godina još nedovršenog građanskog rata, koji je odneo između 306.000 života – po proceni UN, ili čak 610.000 – kako tvrdi Sirijska opservatorija za ljudska prava. Više od 12 miliona raseljeno je po zemlji i svetu.
Šta je dobila Rusija kada se septembra 2015. odazvala Asadovom pozivu za vojnu pomoć i prvi put još od sovjetske invazije Avganistana uputila trupe van svojih granica?
U skladu s odredbama Ugovora o prijateljstvu i saradnji iz 1980, kakve je SSSR imao s najbližim saveznicima, spasen je režim u Damasku, kojem su u tom trenutku džihadisti Islamske države uzeli trećinu teritorije, dok su drugu držali pobunjenici koje je u nameri da Asada skinu s vlasti podržavao čitav Zapad, Turska i najveći deo arapskog sveta.
Moskva je nesumnjivo imala interes da zaustavi nalet terorizma Islamske države, koji je pretio da se razlije po Kavkazu i Centralnoj Aziji, a operacija je simbolično završena kad je Putin decembra 2017. saopštio da je ID pobeđena na obe strane reke Eufrata i posetio rusku vazduhoplovnu bazu Hmeimim.
Rusi su se vojno utvrdili na Bliskom istoku, a kontrolom pomorske baze u sirijskoj luci Tartus dobili prvo i jedino uporište u toplim vodama Sredozemlja i ostvarili davnašnju želju Kremlja.
Tvrdi se da je na Putina odlučno uticao iranski (kasnije ubijeni) general Kasem Solejmani, ali Moskvu nije trebalo mnogo ubeđivati, posebno ne posle pada prijateljskog režima Muamera Gadafija u Libiji 2011. Putin nije prikrivao strah od „obojenih revolucija”, koje bi, uz pomoć Zapada, mogle da dođu i do Rusije. Događaji u Ukrajini i „Majdan-revolucija” vodili su ka intervenciji na Krimu i motivisali Rusiju da uputi trupe za Siriju.
Prisustvo Islamske države dalo je priliku da se sve opiše kao antiteroristička operacija. Ruska superiorna vojna moć okrenula je tok rata u korist Asada. Prve mete su bili pobunjenici, a ne džihadisti. To je tokom vremena Asadu ne samo sačuvalo vlast, već su njegovi prozapadni rivali marginalizovani, što sirijskom predsedniku omogućava da sebi obezbedi mesto legitimnog pregovarača u pregovorima o političkoj budućnosti zemlje, što mnogi na Zapadu osporavaju, iako dijaloga nema na horizontu.
Intervencijom u Siriji otvoren je proces povratka Rusije na Bliski istok. Osporena je monopolska pozicija SAD u regionu, mada Moskva zbog ekonomskih i političkih ograničenja nije uspela da dostigne nivoe uticaja kakve imaju Amerikanci. Kremlj čak nema ni potpunu kontrolu u Damasku, gde je uticaj Teherana izuzetno jak.
To je omogućilo da se uspostavi osovina Moskva–Teheran–Ankara, koja je isključila Zapad i konzervativne režime Zaliva. Rusija je, zajedno s Iranom i Turskom, garant primirja u Siriji. Astana proces – serija sastanaka u glavnom gradu Kazahstana, koji se danas zove Nur Sultan – treba da odredi političku budućnost Sirije.
Iran je prvi priskočio u pomoć Asadu, a od tada se prisustvo raznih šiitskih milicija po zemlji uvećava i, uz Ruse, predstavlja glavnu zaštitu režimu u Damasku. Turska je 2016. uputila trupe u Siriju uz obrazloženje da želi da blokira aktivnosti neprijateljskih Kurda u oblastima po kojima i danas patroliraju malobrojne američke snage.
Damask i Ankara u kurdskim grupama prepoznaju „zajedničkog neprijatelja” i Moskva posredovanjem želi da popravi njihove odnose. U decembru je bila domaćin iznenadnog susreta sirijskog i turskog ministra odbrane, a zamenici šefova diplomatija tri zemlje sreli su se u Moskvi dok su razgovarali Putin i Asad.
Moskva podržava Siriju u UN i istovremeno radi na bržoj normalizaciji odnosa Sirije s arapskim svetom posle suspenzije članstva u Arapskoj ligi odmah po izbijanju rata.
Zajedničke borbene operacije armija dve zemlje, u kojim je od 2015. bilo angažovano 63.000 ruskih vojnika, danas su okončane. Moskva je većinu trupa povukla zbog rata s Ukrajinom i samo je manji broj ostao kako bi nastavio borbe protiv džihadista, koji su, zajedno sa Asadovim protivnicima, zadržali kontrolu nad severozapadnom provincijom Idlib.
Asad je među malobrojnim svetskim liderima koji otvoreno podržavaju rusku agresiju, a Sirija je među prvima priznala „nezavisnost” ukrajinskih oblasti koje su kasnije uključene u sastav Ruske Federacije. Izolovanoj Rusiji svaka podrška znači.
Intervencija protiv „terorista” u Siriji imala je odobravanje u Rusiji, što se danas koristi u Ukrajini, gde Kremlj rat pred sopstvenom javnošću dosta uspešno pravda borbom protiv „nacista”. Sirija je bila i prvi test-poligon ruskih plaćenika iz grupe „Vagner”, koji su danas angažovani na istoku Ukrajine.
Podseća li rusko produženo vojno angažovanje po Siriji na rat u Avganistanu, koji je odneo živote više od 15.000 sovjetskih vojnika? Odgovor se nalazi u Ukrajini.