Mi smo dobre komšije, ali ne i braća

U listu „Politika” 12. marta je objavljen tekst „Mi smo dobre komšije”, koji se bavi istorijatom dobrih odnosa između Srbije i Turske. Primeri navedeni u tekstu su tačni i dobro je podsetiti ih se. Međutim, nije zgoreg da se prisetimo objektivnije slike odnosa između Srbije i Turske.

Vazalstvo, koje se spominje u tekstu, nije bilo dobrovoljno služenje Turskoj, naprotiv. Mudri i taktični despot Stefan Lazarević posle smrti svog oca na Kosovu nije imao drugog izbora nego da postane turski vazal, ne bi li spasao šta se spasti može od „straha Ismailjćanskoga”. Pored toga, morao je da svoju sestru princezu Oliveru da Bajazitu. Despot Stefan je ratovao na turskoj strani kod Angore protiv Tamerlana, gde se iskazao junaštvom i ratničkom veštinom, te je njemu i njegovim oklopnicima dozvoljeno da odu s bojnog polja, za razliku od Bajazita, koji će naposletku skončati kao njegov zarobljenik. U svom begu despota Stefana prate Mongoli, te im on postavlja zasedu kod mesta koje se i danas zove Srp-gazi, Srpski pobednik. Po povratku u Srbiju, despot Stefan ne ratuje više za Osmanlije. Priključuje se viteškom redu Zmaja, koji je osnovao ugarski kralj Žigmunda kako bi zaustavio prodiranje Osmanlija u Evropu. Time pada u vodu tvrdnja da su Srbi i Turci nastupali kao saveznici, jer se od prinude ne stvaraju saveznici, već vazali.

Pominje se i veza između Beograda i Istanbula (bivšeg Konstantinopolja, odnosno Carigrada) time što se navode Beogradska kapija u Istanbulu i Stambol kapija u Beogradu. Autor kao da je zaboravio na Beogradsku šumu, Belgrat ormani, gde su nimalo miroljubivo i svojevoljno naseljeni Beograđani posle pada naše sadašnje prestonice 1521. godine. Sultan Mehmed Osvajač naložio je da se oko 200 srpskih porodica iseli iz Beograda jer su se iskazali kao odlični šajkaši i naneli ozbiljne gubitke Osmanskoj mornarici tokom opsade grada (eto kako smo bili saveznici), ali i zato što je u Beogradu rimski akvadukt, tj. vodovod savršeno funkcionisao, što nije bio slučaj u Istanbulu, koji je bio pun rimskih/vizantijskih akvadukata, koje Osmanlije, za razliku od Srba, nisu znale da održavaju. Tokom te epopeje naših predaka, koji su pod prinudom morali da napuste rodni grad i peške pređu 965 kilometara, iz Beograda su prenete mošti Svete Petke, koje je kasnije otkupio vlaški vojvoda, te su danas u rumunskom gradu Jašiju. Pitanje je šta bi bilo s njima da su ostale u Turskoj, imajući u vidu šta je učinjeno sa moštima Svetog Save na Vračaru. Osmanlije su više puta rušile Beograd, odnosno „Kuću džihada”, kako su ga nazvale, i raseljavale stanovništvo tokom 17. i 18. veka.

Zvanična istorija nije prećutala upotrebu srpskog jezika na osmanskom dvoru. Naprotiv, svako ko se iole ozbiljnije bavi istorijom Osmanskog carstva zna za navedeni podatak.

Nabijanje na kolac, otimanje dece za danak u krvi (iako je bilo i mnogo primera gde su roditelji decu davali u danak jer je od položaja janjičara moglo dalje da se napreduje i da se obezbede egzistencija i karijera), spaljene crkve i zabrane da se obnove, silovanje i otimanje žena… Kao Drobnjaku, vrlo dobro mi je poznato poreklo mog prezimena kada su moji preci jednom osmanskom agi prosuli drob jer je hteo da se oženi devojkom iz našeg plemena. Priča o promenama prezimena zbog suprotstavljanja Osmanlijama pune su Srbija, Crna Gora, Hercegovina, Bosna i Makedonija. Postoji i drugi dokaz da nismo braća, kako se tvrdi u tekstu. Prema zvaničnim podacima srpskog DNK projekta „Poreklo”, Srbi s Turcima nemaju genetskih sličnosti. Turski gen je na nivou statističke greške među Srbima. S druge strane, slovenski, tj. srpski gen je čest među Turcima, upravo zbog otimanja žena i odvođenja muške dece u janjičare, od kojih je čak 16 srpskih velikih vezira, ali i migracija ljudi koji su išli kao trgovci, zanatlije i šegrti u Tursku. Neki su se vratili, a neki ostali u Turskoj. Zbog onih koji su ostali u toj zemlji, a kojih ima mnogo, Srbiji je u interesu da ima dobre odnose s Turskom Republikom. Ali ne smemo sebi zamazivati oči, jer je neoosmanizam i dalje jak, a Srbija ima svoju vazalnu ulogu u njemu.

Turska i Srbija treba da ostanu dobri partneri, da se fokusiraju na trgovinu, turizam, energetiku i mnoge druge grane privrede, od čega imamo koristi i mi i oni. Zajedno smo živeli na ovim prostorima, te je bilo vremena mira i suživota, što je autor dobro prikazao u tekstu. Ali sve se na kraju svodi na interes, a ne na bratstvo. Naročito ne na nepostojeće bratstvo. Prijatelji i partneri da, braća ne.

Milan Drobnjak,
turistički vodič i diplomirani orijentalista