Prvi koraci Srbije ka EU

Srbija je pre 1990. godine skoro 60 odsto izvoza plasirala u zemlje EU. Problem je nastao u maju 1992. godine, kada su „skraćenoj” SR Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora) uvedene „međunarodne sankcije”. Ta odluka otežava i skoro zaustavlja funkcionisanje privrede. Istovremeno, zemlje EU tokom harmonizacije nacionalnog zakonodavstva u procesu „Evropa 92”, formiraju „unutrašnje” ili „jedinstveno” tržište EU, koje počinje da funkcioniše od 1. januara 1992. Članice EU, kao i zemlje van EU, od tog datuma ne mogu da plasiraju svoje proizvode na unutrašnje tržište EU ukoliko ne dokažu primenu „harmonizovanog tehničkog zakonodavstva EU”. Privrednici i stručnjaci u oblasti tehničko-tehnoloških nauka u Srbiji, u periodu borbe za „preživljavanje”, shvataju da će po ukidanju sankcija moći da nastave poslovanje sa zemljama EU samo ukoliko takođe primenjuju harmonizovano zakonodavstvo EU na svoje proizvode. Političari su i tada imali drugačije razumevanje istorijskih procesa, ali nisu ometali inicijative privrednika.

Ministarstvo za nauku i tehnologiju Srbije, odmah po usvajanju „međunarodnih sankcija”, kao naš odgovor na program „Evropa 92”, priprema Program Vlade Republike Srbije za unapređenje kvaliteta, usvojen decembra 1992. Maja naredne godine, po odluci Vlade Srbije, formira se Savet Vlade Republike Srbije za unapređenje kvaliteta. Osim Srbije, nijedna od šest republika bivše SFRJ nije imala (1992. godine) sličan program integracije svoje privrede u EU. Shvatajući značaj ovog programa, Privredna komora Srbije osniva svoj Odbor za unapređenje kvaliteta i počinje izuzetno uspešnu saradnju sa Savetom Vlade RS za unapređenje kvaliteta.

Zadaci koji su uspešno realizovani od 1993. pa do kraja 1999. godine obuhvataju: preuzimanje u naše zakonodavstvo harmonizovanih tehničkih propisa EU i njihovu primenu, obuku rukovodstava u preduzećima za poslovanje u skladu s međunarodnim standardima za sisteme menadžmenta, formiranje nacionalnih institucija savremene „infrastrukture kvaliteta” (standardizacija, akreditacija, ispitne i kontrolne laboratorije, carina), programe obuke rukovodstava i stručnjaka i štampanje neophodnih publikacija. To su bili prvi i najvažniji koraci ka integraciji privrede Srbije sa EU u skladu s Kopenhaškim kriterijumima EU iz 1993. godine, uz javno promovisanje tih aktivnosti na stručnim skupovima i u objavljivanim publikacijama.

Posle 2000. godine „prva demokratska Vlada Srbije” ukida Savet Republike Srbije za unapređenje kvaliteta i započinje svoj „program tranzicije” sprovođenjem poznatog (veoma lošeg) „programa privatizacije privrede”. Ovaj proces odvija se bez učešća domaće nauke i stručnjaka koji su stvarali preduzeća i poslovali s Evropom i svetom. Velika, kao i manja „društvena” preduzeća u Srbiji, devedesetih godina su uglavnom u gubicima, najčešće zbog zadržavanja viška radnika (iz socijalnih razloga) i ometanja poslovanja pod sankcijama. Međutim, postojeći nivo znanja i tehnologija tih preduzeća mogao je dalje uspešno da se koristi i modernizuje, ali o tome tada nisu odlučivali stručnjaci koji su te tehnologije razvijali i primenjivali – već političari.

Tokom 2008. godine Vlada Republike Srbije objavljuje javnu raspravu o Nacionalnom programu za integraciju u EU (NPI). Nekoliko meseci zatim, bez obzira na sugestije i predloge stručnjaka tokom te „javne rasprave”, Vlada Srbije potpisuje sa EU loš Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), koji je mogao biti daleko realniji i korisniji za privredu i građane Srbije. Tadašnji političari izjavljuju da su oni, tek posle 2000. godine, učinili prvi korak i „otvorili vrata evropskih integracija”. Nažalost, nisu znali, niti ih je interesovalo šta se dešavalo decenijama pre njihovog dolaska na vlast.

Na istorijskim i ekonomskim naukama, tužilaštvima i sudovima ostaje trajna obaveza da se utvrde činjenice „pljačkaške privatizacije” u Srbiji tokom prve decenije ovog veka, ali i lična odgovornost donosilaca odluka zbog uništavanja sopstvenog razvoja i domaće privrede. Očekujemo da Vlada Srbije, a ne grupe građana, pokrene ove procese. Još nije kasno da se, naporima vlade i domaćih stručnjaka s odgovarajućim znanjima, postigne neophodan konsenzus i iskoriste prednosti Srbije u ujedinjenoj Evropi.

Dr Ratko Uzunović,

dipl. inž. maš., naučni savetnik, prvi predsednik Saveta Vlade Srbije za kvalitet, Beograd