Kako koristimo jezik kada polemišemo

Danas se često i mnogo polemiše o gotovo svemu. Ali, šta je zapravo polemika? Polemika se obično definiše kao javni oštar spor, sukob najmanje dvaju različitih mišljenja, reakcija jednog teksta na drugi. Uočava se i veza između polemike i drugih žanrova poput svađe, prepirke, rasprave, diskusije, debate – u osnovi svih tih žanrova leži konflikt.

Kako se zasniva na neslaganju i suprotstavljanju, polemika ima dve temeljne jezičke odlike. Prva je upotreba negacije, koja može biti rečenična (To nije tačno), leksička (To je netačno/neistinito/neprihvatljivo), pa i „podrazumevana” (To je greška/propust/paradoks; Kako to može biti tačno?!). Negacija se može ostvariti različitim sredstvima, pa tako u jednoj naučnoj polemici nalazimo i ovakav primer: Pomenuću samo antilingvističke argumente (...), pa nazoviargumente (...), pa pseudonormativne argumente (...). Druga temeljna odlika je iskazivanje suprotnih odnosa (npr. Ti smatraš da je lubenica voće, ali ja se ne slažem; Vama je to lepo. Međutim, mi mislimo drugačije), odakle slede i česte opozicije poput ja–on (Ja tvrdim jedno, dok on tvrdi drugo).

Jedno od osnovnih jezičkih sredstava u polemici jeste i – reč-okidač (ili triger), koja izaziva reakciju oponenta. Neki lingvisti poput Branka Tošovića navode da se u polemici teži upotrebi što jače, „ubitačnije” reči koja će poraziti ili raskrinkati sagovornika. Upravo takve reči, negativne kvalifikacije, uvrede (disfemizmi) i slično, mogu biti i okidači za nastanak polemike: na primer, kada jedan naučnik u oštroj polemici drugom zamera sužen teorijski prostor, apsurdne zaključke, njegove tvrdnje naziva potpunim promašajem, izmišljotinom ili zabludom.

Kada žele diskvalifikovati oponenta, polemičari upotrebljavaju i frazeologizme s negativnom konotacijom: Njegov argument stoji na staklenim nogama; On namerno baca čitaocima prašinu u oči; Njeni predlozi su pucanj u prazno; Oni zaobilaze naučne kriterijume u velikom luku.

U takvom sporu se često koristi i polemički uslov, kojim se pobija tvrdnja sagovornika ili kojim se on diskredituje: Ako on to zaista misli, mora mu se reći da nema pojma ili Ako sagovornik ne zna ništa o lingvistici, onda je tu svaki razgovor izlišan. Sem toga, polemičar može iskoristiti i polemičko ili, kada čitaocu ukazuje na dva moguća izbora, pri čemu i jedan i drugi predstavljaju negativnu kvalifikaciju oponenta: na primer, On ne razume ili odbija da sabere dve proste činjenice; On izgovara ili nepotrebne ili netačne stvari, On ne zna ili neće da zna i slično.

Takođe, u polemici je veoma raznolika upotreba argumenata, od kojih su mnogi tipični za svakodnevnu argumentaciju, pa čak i kada je reč o naučnoj polemici. Kada žele da ospore zaključak drugog autora, naučnici se, recimo, pozivaju na argument nejasnoće (Nije jasno na osnovu kojih kriterijuma autor to tvrdi), argument neočekivanog utiska (Iznenađuje nas takav stav; Začuđuje me ovakav zaključak), argument osnovnoškolskog znanja (To znaju i deca u osnovnoj školi!), pozivaju se na argument autoriteta (Evo šta o tome piše akad. P. Ivić, najbolji poznavalac dijalekatske situacije) itd.

Čak i kada se radi o naučnoj polemici, upotreba stilskih figura nije ograničena. Naročito se često koriste retorička pitanja, ironija, eufemizmi i disfemizmi. Sreću se i podvrste ironije poput „pokude u obliku pohvale”: Instrumental je, nema šta, zadivljujuće „precizno” definisan; ili u obliku „poniženja naduvane oholosti”: Takvo „otkriće” on mora što pre patentirati – da bi se ljudi imali čemu smejati.

Eufemizmom se katkad ublažava ocena o neistinitosti tvrdnje: za oponenta se metaforično kaže da zaobilazi istinu, da prelazi granice istine (um. laže), ili se ironično kaže da ima bujnu maštu. Optužba koja bi mogla da naškodi ugledu sagovornika ne upućuje se uvek otvoreno: kada jedan polemičar drugom zamera čin koji ima ime u moralnom kodeksu ljudi i u zakonskim kodeksima svih zemalja, to je primer eufemizma za klevetu. Ili kada kaže: Prisvajanje tuđih pronalazaka vrednuje se negde na drugom kraju lestvice, time se autor eufemistično izražava o plagiranju. Takvi primeri nazivaju se i polueufemizmi, jer se njima ublažava ocena koja je nepovoljna za sagovornika. Ako je negativna ocena otvoreno uvredljiva – reč je o disfemizmu, koji smo pokazali na primerima za reč-okidač. Dodatni primeri za uvrede (disfemizme), verujemo, nisu potrebni. Njih danas, nažalost, i prečesto čujemo.

*asistent na Katedri za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima Filološkog fakulteta u Beogradu