Intima doma Pjera Bonara

Jedan od najizrazitijih predstavnika intimizma, francuski slikar Pjer Bonar (1867–1947), rođen je u uglednoj i imućnoj porodici, koja je od njega očekivala da studira pravne nauke. On se, međutim, posvetio kičicama, bojama, pejzažima, a naročito scenama intime doma. Tome je posvetio život.

Imao je skoro 60 godina kada je sa ženom Martom došao u Južnu Francusku, gde je u pitoresknom gradiću Kanu, na Azurnoj obali, otkrio čitavo vrelo inspiracija za svoj slikarski dar. Kuća koju je kupio, bila je skromna za francuske standarde – mala, ružičasto obojena, kao skrivena u zelenilu na vrhu brežuljka. Kroz prozore kuće mogao je da uživa u prizorima vrta i mora, u plavetnilu neba i zelenilu limuna i narandži.

Bonar, koji je svim srcem pripadao stilu francuskog buržoaskog načina života, na svojim slikama je slavio blaženstvo intime doma. Ovaj mršavi čovek, s naočarima i platnenim šeširom, držao je olovku za skiciranje čak i dok je obedovao. Fiksirao bi svoju pažnju na posude sa šećerom i čajnik, kao da ovi predmeti kriju u sebi nedokučive misterije, što je kasnije i bilo evidentno na njegovim slikama. Bio je začaran stvarima u kući i oko nje, bilo da se radi o kadi u kupatilu obloženom pločicama od keramike, prozoru, radijatoru ili zdeli.

U ovoj kući je i danas sve kao nekada – raspored nameštaja, grupisanje detalja, boje zidova, pogled s prozora ili terase. Na slikama je isto to, samo dodirnuto duhom slikara i pretvoreno u svojevrstan intimistički raj osenčen maštom i slojevitim nijansama, gde se predmeti stapaju u jedinstven vizuelni doživljaj.

Analitičari dela Pjera Bonara smatraju da su idilični domaći pejzaži na platnima slikara posledica njegove snažne želje za intimom domaćeg života, koji u stvarnosti nije imao. Naime, iako oženjen ženom s kojom je bio u vezi od njene šesnaeste godine, on nije bio srećan. Marta je bila neurotična, nezadovoljna, bolešljiva, mrzovoljna, često spremna da mu rasturi veze sa prijateljima sa kojima se družio. Matis i Pikaso bili su njegovi susedi, često spremni da podele vreme sa njim, da ga podrže ili kritikuju. S druge strane, oni su bili svedoci da njegove idilične scene doručka na terasi, postavljenog stola, cveća oko kuće... nisu uopšte odgovarale stvarnosti u pogledu atmosfere, već jedino u pogledu poretka predmeta na slici. Imao je potrebu da idealizuje realno iskustvo, da prodre u krug ljudske topline. Na slici „Akt u kadi”, na kojoj vidimo njegovu ženu kako leži u kadi kao u sarkofagu, konstatujemo da ona izgleda manje živa od zidova koji je okružuju, koji isijavaju neku intenzivnu svetlost, mlaku, sporu, tinjajuću izmaglicu, koja kao da se neprestano menja.

Samo je Bonar mogao tako da doživi i prikaže zalazak sunca u kupatilu. Prikazivanje soba i terasa na Bonarovim slikama ima sve odlike halucinantnih fantazija. To su slike žudnje za svetom o kojem je sanjao, o zadovoljstvima koja je priželjkivao, o domaćoj atmosferi koja je stanovala u „zamku njegove mašte”.

Bonar je voleo duge šetnje po brežuljcima oko svoje kuće, polazio bi u osam sati ujutru, penjao se po krivudavim stazama i brao mimoze, ali ono što bi potom naslikao u purpurnim, narandžastim i zelenim tonovima bio je samo njegov lični doživljaj okoline.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs