Dekolonizacija, pa tek onda plan

Kosovo i Metohija je kolonizovana pokrajina unutar kolonizovane Srbije o čijoj sudbini odlučuju kolonizatori iz EU koji su se prilično udaljili od evropskih principa i vrednosti. To se može videti i na primeru nametnutog plana za KiM. Naime, svakome ko se iole razume u principe demokratije jasno je da u njen domen nikako ne mogu spadati imperativi pregovaranja o nametnutim rešenjima i debatovanja o već donetim odlukama. U pitanju je represivni oblik globalističke politike uslovljavanja koja dovodi u zabludu sve one koji ne prave suštinsku razliku između EU kao tehnobirokratske organizacije i evropskih principa i vrednosti.

Tako je u zabludi proevropska opozicija u Srbiji kada stavlja znak jednakosti između prosvetiteljskih vrednosti i „evropskog Levijatana” koji demokratizaciju „zaostalih” naroda vrši posredstvom militarizacije, kolonizacije, dekretizacije i sankcionisanja. U zabludi su i sledbenici ovdašnje vlasti koji veruju da država Srbija vodi autonomnu politiku. Oni ne žele da vide kako vlast kolonije postupa onako kako joj kolonizatori nalažu pošto bi u suprotnom usledila ili njena smena, uprkos „volji vilajetskoj”, ili uvođenje sankcija.

Svako drukčije predstavljanje stvarnosti deo je predstave namenjene širokim narodnim masama (teatrokratija). Rečju, ukoliko se predstavnici ovdašnje vlasti deklarativno suprotstavljaju planu evropskih tehnobirokrata da KiM postane samostalna država, a pritom još nesmetano obavljaju svoju funkciju, ili pak nisu sankcionisani, onda to znači da će neminovno popustiti na nekom drugom mestu. Recimo, dopustiće da Srbija postane rudnik korporativnog nekrokapitalizma. Uostalom, zapazićete i sami da se uporedo sa distanciranjem pripadnika izvršne vlasti od nemačko-francuskog plana intenziviraju njihove afirmativne priče o iskopavanju litijuma u Srbiji. Istini za volju, teško da bi se pomenutoj zakonomernosti oduprli i ovdašnji proevropski opozicionari da su kojim slučajem ponovo na vlasti. A sudeći prema iskustvu italijanske patriotkinje Đorđe Meloni koja se ubrzo po stupanju na vlast bacila u zagrljaj nekrokapitalizmu (koji je prethodno strastveno napadala), isto bi se moglo očekivati i od ovdašnje patriotske opozicije. (Premda bi to ipak trebalo proveriti u praksi).

Inače, nemačko-francuski plan za KiM izazvao je očekivano negativne reakcije u Srbiji. Većina se među ovdašnjim političkim akterima slaže da je reč o ultimatumu koji je vrlo nepovoljan po Srbiju. Postoji li povoljan ultimatum? Manjina smatra da je u pitanju dobra osnova za pregovore, mada bi bilo interesantno doznati nešto o vrlinama pregovora koji se vode oko već donetih rešenja. Ono oko čega se protivnici nametnutog plana ne slažu jeste kako odgovoriti na njega. Tako se u nedostatku trajnog rešenja jedni zalažu za zamrznuti konflikt dok drugi ističu borbu za osnivanje zajednice srpskih opština. Nevolja je u tome što i jednima i drugima promiče da su pomenuta rešenja dugoročno loša po Srbiju. Pobornici zamrznutog konflikta zaboravljaju da bi se on u bilo kom trenutku mogao odmrznuti i potpaliti balkansko bure baruta na kojem sedimo i klatimo nogama dok grickamo nemačke i francuske šargarepe bljutavog kolonijalnog ukusa. Što je gore, zamrznuti konflikt ne rešava pitanje KiM već neodređeno stanje prepušta još neodređenijoj budućnosti. Problem je što zagovornici ovakvog rešenja vide isključivo teritoriju i srpski narod ali ne i Albance koji na toj teritoriji žive i koji se takođe nešto pitaju. Štaviše, pobornici zamrznutog konflikta veruju da će se kroz dvesta, trista godina odnos snaga u svetu promeniti i da će Srbija hrupiti na KiM i uspostaviti kontrolu nad celokupnom teritorijom. Ono, međutim, što zastupnici ove ideje ne uzimaju u obzir jesu nepovoljni demografski i kulturnoantropološki pravci kretanja. Srbija će rapidno gubiti stanovništvo – manje rođenih više iseljenih, i ako se ovako nastavi, definitivno će postati još jedna od totalno porobljenih i eksploatisanih teritorija unutar integrisanog nekrokapitalizma. Štaviše, budući žitelji Srbije – generacije digitalaca i veštačke inteligencije, biće indoktrinirani globalističkim svetonazorima i vrlo izvesno u potpunosti nezainteresovani za KiM.

S druge strane, zagovornici borbe za osnivanje ZSO ne vide kako time bacaju prašinu u oči i sebi i građanima Srbije. Kratkoročno, ZSO je dobra prilika za određene interesne grupe ali je dugoročno nepovoljna po Srbiju. To je praktično prihvatanje nemačko-francuskog ultimatuma koji Srbima na KiM daje lažni osećaj autonomije ali ih i dugoročno gura pod okrilje samostalnog i međunarodno priznatog Kosova (bez Metohije u nazivu). Posledice mogu biti ili asimilacija ili iseljavanje srpskog stanovništva. Naime, zapadne tehnobirokrate ne žele istinsku autonomiju Srba unutar nezavisnog Kosova a kamoli pripajanje ovog dela KiM Srbiji – čemu se u perspektivi nadaju zagovornici ZSO. Povrh svega, radi se o krnjem planu podele KiM koji izostavlja srpsko stanovništvo iz južnih enklava kao i kulturnoistorijsku baštinu Metohije koja zapravo i čini suštinu kolektivnog bića srpskog naroda.

Jasno je, dakle, da plan koji trajno rešava pitanje Kosova i Metohije ne može u potpunosti zadovoljiti ni Srbe ni Albance. A budući da se radi o narodima koje razdvajaju brojne barijere, pre svega jezik kao bitno sredstvo integracije, bilo bi krajnje pragmatično razmotriti plan o podeli KiM po principu manje za više. Teritorija koja bi prema takvom planu pripala Srbiji obuhvatala bi pojas delom uz granicu sa Crnom Gorom – od Dečana, preko Peći i Istoka i dalje sve do opština na severu KiM, uključujući Severnu Mitrovicu i Podujevo, dok bi Gračanica dobila status eksklave. Drugim rečima, Srbiji bi pripala po površini manja teritorija ali u simboličkom smislu i te kako velika jer bi obuhvatala za srpski narod identitetski bitan prostor Metohije. Albanci bi dobili priznanje od strane Srbije i veću teritoriju uz odricanje od manjeg dela koji im nije značajan u simboličkom smislu. Ipak, preduslov za ovakav jedan (kompromisni) plan, koji predstavlja osnov za istinske a ne fingirane pregovore (o detaljima) koji vode dogovoru, jeste suštinska dekolonizacija Srbije. Ona bi, na kraju krajeva, morala predstavljati temelj političkog programa svake grupacije koja pretenduje na osvajanje vlasti u ovoj zemlji.

Sociolog