Nenad Jezdić za „Politiku": Energija zablude je ogromna

Naš čovek je mudar, on misli svojom glavom. Naredi mu, pa da vidiš kako se izigravaju naredbe...

Ove reči kazivao je proteklih večeri glumac Nenad Jezdić, premijerno tumačeći naslovni lik u satiričnoj farsi Aleksandra Popovića „Razvojni put Bore Šnajdera” u režiji Egona Savina na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Dramaturg je Božo Koprivica, scenograf Egon Savin, kostimograf Lana Cvijanović. Uz Nenada Jezdića, junake Aleksandra Popovića igraju i: Radovan Vujović, Tamara Dragičević, Branislav Lečić, Nebojša Milovanović, Milica Gojković, Irfan Mensur, Branka Šelić, Lazar Đukić, Ognjen Nikola Radulović, Đorđe Pantović, Luka Lopičić, Katarina Rajković, Anđela Kuzmanović, Dunja Antić, Jana Rokić, Lana Vukašinović i Rade Stojiljković.

„Svi smo mi ljudi grešni. Ne treba se svetiti. Potrebno je naučiti opraštati ljudima”, znao je da prozbori Aleksandar Popović. Zašto se Popovićeva literatura uvek igra na „visokim temperaturama”?

Jednostavno pitanje, a kompleksan odgovor. Ovo je drama o onima koji grade i razgrađuju, a ne o onima koji ruše. Ipak to rušenje je kratak proces, efikasan i brz. Razgrađivanje je dugoročna tema koja se proteže. I uvek su u svakom sistemu, prostoru, postajali oni koji su istinski želeli da grade. Bahato je rušiti, ali razgrađivati, to je ona potmula, sofisticirana dimenzija koju Popovićevi junaci mahom čine i rade. Razgrađivati – komad po komad, ciglu po ciglu. Ako je Popović to pisao 1967. godine, znači na osnovu svojih impresija i spoznaja, to je trajalo pretpostavljam nekih tridesetak godina pre tog perioda. Onda je to nama Aca ponudio 1967. godine, pa je neko to igrao sedamdesetih godina prošlog veka, pa se prenosilo u devedesete, pa evo i danas. E, o tom dugotrajnom procesu pričamo, zapravo o graditeljima i razgrađivačima. Neću da koristim reč rušilaštvo, uprkos svemu opstajemo, postojimo, ali razgrađuju oni iz donjih slojeva establišmenta. Mi imamo neke harizmatične figure koje su sa narodom i koje na kraju krajeva i narod postavlja tu gde jesu, ali mi pričamo, isključivo se oslanjamo na ono što je u tim donjim slojevima establišmenta, kako bi se reklo: oni koji nisu ispod radara. Njihova potreba za pozicijom, njihova potreba za statusima, za materijalnim, za bogaćenjem. Želja da se uspostave u životu kao velikaši ovoga naroda – to je dimenzija o kojoj je Popović vrlo kritički pričao i pisao.

Junaci Aleksandra Popovića su odbačeni podanici. Kako bismo definisali „revoluciju” Bore Šnajdera, odnosno: kako pevati iz „sopstvenog grla”?

Imali smo baš na probi jednu zanimljivu definiciju. Jako mi se dopala jer je istinita, a glasi: „Energija zablude je ogromna u odnosu na energiju racija koju čovek nosi, koju bi voleo da spozna i prepozna.” Taj racio, to je ono do čega se dolazi kroz ovaj Popovićev oprost i taj racio je ono do čega se dolazi kada kaže: svi smo grešni. Suočiti se sa sopstvenim grehom, nikada nisam niti želeo, niti umeo, niti znao da definišem u masi. To je i u grupaciji bilo koje vrste, prirode, to je proces koji predstoji svakome od nas. O tom procesu je najrečitije, najslikovitije govorio Đinđić u našoj bliskoj prošlosti. Nisam dostojan da tumačim i da pričam o Đinđićevim rečima, ali nekako uvek smo imali one koji su nas prizivali na to da se u glavama, svesti u životima kod nas ovaploti nešto plemenito, čuvarno graditeljsko, stvaralačko, istinsko. Bora Šnajder je naš daleki rođak i predak, postojao je i postoji danas. Ako ne skupimo snage da oprostimo kako nam savetuje Aca Popović, ubeđen sam da ćemo i u vremenima koja nam predstoje, imati samo šnajdere umesto profesionalaca

.Da li je Bora Šnajder grešnik? Koju glumačku muku vam je zadao?

Veliku, zaista veliku muku mi je zadao. Poveravao sam se i poveravam se. Dosta specifičan rad u ovom trenutku. Tokom poslednje dve-tri godine imao sam mnogo dramskih udaraca, izvodio ih i šutirao sa Egonom Savinom, i ovo je sada nešto što traži novi kod, novu brzinu, tumačenje. Posebnu svežinu. Već dugo radim u pozorištu, dugo i trošim ovaj život, i kako si stariji sve ti je teže, ali sam bio istrajan u jednom – da zaista dobrano ispratim ono što je bila rediteljeva želja u vezi sa ovim likom. To je ono ogoljavanje koje moraš sa Egonom Savinom svaki put da prođeš, da zbaciš sve sa sebe, da ostaviš sve i da kreneš u nešto novo. Egon Savin uvek nešto novo nudi, kao reditelj se ne oslanja na ono što si ti kao glumac u slabosti svojoj i po depoima prošlosti svoje kopaš pa iznosiš. Ne, on uvek uporno insistira na novom, drugačijem, boljem, lepšem, na argumentovanijem. Zato volim da radim sa Savinom i zato ovo smatram i velikim iskušenjem, ali i velikim darom.

Govorili ste da nema ništa teže od uloge Milutina Ostojića, kojeg ste isto tako snažno bojili sa Egonom Savinom u monodrami „Knjiga o Milutinu”. Zašto vam je Bora Šnajder bio zahtevniji glumački izazov?

Verujte da je mnogo kompleksnije, zahtevnije raditi Boru Šnajdera. Pričali smo dosta o Milutinu, i to je bilo na svoj način delikatno, teško. Čini se da postajem sada neka narikača, pa lamentiram nad svakim svojim poslom. Ali ovo mi se teško otvaralo i verovatno će biti i posebno uzbudljivo ukoliko se sprovede i uspem u tome u danima koji nadolaze.

Šta glumca drži u vertikali, fizičkom i mentalnoj kondiciji kada sprema ovakvu ulogu?

To je ono o čemu smo pričali, a što je slabost i manjkavost ovih karaktera koji su u donjim slojevima establišmenta. Znači poništi se, verovati u novo. Raduj se novom, drugačijem i budi do kraja u tome. To te i troši, ali i nadahnjuje. Velika je satisfakcija ako se to postigne. I naravno, dugo već, čini mi se živim jedan harmoničan, miran, lagodan život u onome što sam izabrao. Imam i svoje paralelne aktivnosti, ali kako je primetio jedan moj prijatelj: „To je očigledno tvoja mera stvari, kada bi se odrekao jednoga ili drugoga, verovatno bi prestao ti da budeš ti.” Dobro je da zlo ne čuje. Imam snagu, kondiciju, želju i volju.

Istina je svakako vaš putokaz... Kako trajati na tom putu?

Istinu je najmudrije govoriti, to znam. E sada, istina je delikatna, istina u koju čovek veruje. I zablude čoveka često dovedu u situaciju u kojoj su i ovi Borini funkcioneri i funkcionerčići, ali treba istrajavati u svojoj istini i treba se preispitivati. I kao što reče Popović, svi smo grešni. Ali kazao bih: i kada primiš oprost, kaže ti se idi i ne greši više. Sviđa mi se Borin vitalizam, njegova sposobnost za opstankom. Iako sam rekao da je moj život harmoničan i u vertikali, naravno nastupe i trenuci kada čovek mora da bude vitalan i sačuva se. To je nešto što je lajtmotiv Bore Šnajdera. Bori je teško na njegov način, pa ako i meni nekada bude teško na moj način, moram istrajavati u životu. Moramo dati životu svu svoju snagu, percepciju, čitav habitus svoj za ono u šta verujemo.