Indijanci i Afrikanci

Od našeg specijalnog izveštača
Venecija, Lido – „Složićete se, između velikih i mediokritetskih filmova, svaki selektor koji nije mazohista izabraće one reprezentativnije za takmičarski program. Otkuda onda ovoliko ’smeća’ u trci za ’Zlatnog lava’?” – zapitala se javno italijanska koleginica, pridruživši se time sveopštoj diskusiji na temu šta se to ovoga puta dogodilo sa Markom Milerom.

Bez namere da se upuštamo u analizu psihološkog profila ovog Švajcarca na već dužem radu u Veneciji, ili da se bavimo špekulacijom da se on, pošto je potpisao još jedan četvorogodišnji mandat, sada „opustio i pokazao pravo lice”, tek činjenica je da je glavni takmičarski program u proseku začuđujuće slab i da se to sasvim sigurno ne može pravdati „posledicama štrajka američkih scenarista”.

Ovo često ovih dana upotrebljavano Milerovo opravdanje demantuje venecijanska realnost. Dobrih filmova ima, i te kako, ali se oni prikazuju u paralelnim programima, u „Danima autora” i „Nedelji kritike” prema izboru drugih selektora. Tu je moguće videti prave male filmske bisere, poput češkog filma „Seoski učitelj” Bogdana Slame, flamanskog „Ovdašnji čovek” Patrisa Toja, francuskog „Stela” Silvi Verejd („Dani autora”), ili avganistanskog filma „Kabulsko dete” Barmaka Akrama i turskog „Dve linije” Selima Evčija („Nedelja kritike”).

Bogdan Slama poznat je po tome što snima realističke i humanističke filmove. Sada otvara delikatna pitanja odnosa prirode i čoveka, čoveka i zajednice, kroz melodramsku priču o profesoru biologije koji iz velikog grada dolazi u seosku školu krijući da je gej i učeći svoje đake da „priroda proizvodi samo originale, svako od nas je različit što može biti ili dar ili zamka, sve zavisi od toga šta činimo sa svojom različitošću”. Patris Toj je od svog „Ovdašnjeg čoveka”, inače samo prividno postavljenog kao psihološki triler, načinio sinematički elokventan, lirski film kroz eliptičnu priču o čovekovom strahu od smrti, fantazijama, ličnim gubicima i telesnim željama, dok je mlada francuska rediteljka Silvi Verejd u „Steli”, filmu o odrastanju sedamdesetih godina u Parizu, ponudila naramak ogoljenih, kompleksnih emocija tinejdžerki čije likove senzitivno tumače naturščici.

Evčijeve „Dve linije” su mali autorski film u kojem se sučeljavaju tradicionalizam i modernizam u turskom društvu, dok je avganistanski „Kabulsko dete” od one vrste koja hvata gledaoca za srce već posle uvodnih scena. Ovo je debitantsko delo Barmaka Akrama, ljubak i veoma human film, realistična pulsirajuća priča o Kabulu naših dana, u kojem valja živeti koliko-toliko normalan život. Kroz storiju o jednoj muškoj bebi, koju majka odevena u burku ostavlja u taksiju, na brigu zbunjenom taksisti koji i sam ima petoro dece (sve same ćerke), Akram gledaocu stavlja na uvid sve moguće detalje iz svakodnevice razorenog grada i njegovih stanovnika, zalazeći u intimu života porodice iza zatvorenih vrata i društva koje ponovo tek treba da stane na noge, dok okolo još prašti rat.

U glavnom programu juče je viđen i treći italijanski film (od četiri u konkurenciji), na sreću vrlo dobar i interesantan. Reč je o „Posmatračima ptica”, igranom filmu dokumentarno-realističke strukture koji je u brazilskoj produkciji snimio italijanski reditelj Mario Bekis (rođen u Čileu, odrastao u Argentini i Italiji). Ceo film je snimljen u brazilskoj prašumi na području na kojem žive guarana Indijanci, u susedstvu galopirajuće agrarne industrije koja zarad svog razvoja uništava šume. Bekis još u samom startu filma definiše paradokse ovog podneblja, kroz štosnu scenu turista koji plove rekom i fotografišu divlje Indijance na obali koji, čim gosti odu, oblače majice i farmerke, naplaćuju svoje turističke „usluge” kod lokalnog vodiča, kupuju mobilne telefone i patike. U ovom gotovo dokumentarnom filmskom eseju, Bekis prati svoje junake i do njihovog razrušenog prirodnog staništa, na kojem su umesto šuma sada oranice za zasadom bilja neophodnog za prehranu brazilskog stanovništva i izvoz na veliko američko tržište. Filmski humanizam, sa odjecima ekologije i političkog angažmana na delu.

Politički angažman i humanizam krase i etiopski film „Teza” Hale Gerima koji je još jedan od solidnijih filmova u glavnom programu. Ovo je dirljiva i kompleksna priča o afričkom intelektualcu Anberberu koji se iz Nemačke, gde je studirao i radio, vratio u svoju rodnu zemlju, priključio se oslobodilačkom pokretu protiv diktatorskog carskog režima, da bi završio kao fizički i psihički bogalj, nemoćan da pomogne ni sebi ni svojim sunarodnicima što već decenijama pate u ratnim strahotama.