Ejdžizam i seksisizam

Kada sam pročitao članak autora K. Đ., objavljen 16. marta u „Politici”, koji se bavi temama ejdžizma i seksizma, morao sam malo da „guglam” kako bih saznao značenje pomenutih pojmova. A gde bih drugde, jer ako bih pitao prvo lice do mene – moju gospođu, dobio bih odgovor da je bolje da bacim đubre i da vidim šta treba unucima, a ne da gubim vreme švrljajući nešto što niko ne čita. Tu greši, jer ja sve što napišem dajem trima bliskim ljudima da pročitaju, pa ako oni kažu – ne mlati praznu slamu i ne šalji nigde – bar sam imao tri čitaoca, za inat mojoj gospođi. Ako pošaljem, sledeći filteri su urednici, pa lektori – da im presedne dan ispravljajući moje tekstove – i na kraju čitaoci koji prate ovu rubriku i vrebaju da mi nešto nađu da bi me ispravljali, jer nisam na njihovoj liniji po tom materijalu. Međutim, većina koju upoznam sa štampanim tekstom ipak mi odobrava, normalno – uz primedbu da je ovo trebalo tako, a ono onako, i to više ne bi bio moj tekst već njihov.

Ovaj uvod malo je duži, jer načinje temu ejdžizma. A kako? Tako što ja, normalno, saslušam sve primedbe, preturanja, sugestije, ispravljene istine i pozovem ih da oni nešto napišu, s obzirom na to da su mi tekst iskasapili, pa znaju šta bi trebalo da ostane i u kojem obliku. Kad se pogleda podatak da je trećina starijih (to su svi penzioneri) doživela ejdžizam – diskriminaciju na osnovu godina – to nije malo. Ako imamo oko 1.600.000 penzionera, to znači da je pola miliona starijih doživelo neku neprijatnost i nesnalaženje. A to je mnogo.

Međutim, tvrdim da veliki broj pomenutih svesno ili nesvesno sam doprinosi takvim odnosima. Penzioneri moraju sami sebi da pronađu mesto, odnosno zanimaciju (ne balote i šah na Kališu), ako imaju decu i unučiće – njima da se posvete. Da budem precizniji – unučićima, jer s rođenom decom nemaju ništa zajedničko, sam krvne veze. Mladi su danas samostalni, drčni, na kraju živaca, pa im bilo kakva priča, sugestija, savet padaju kao hladna voda na glavu i kriv je onaj ko je prosuo, a to su očevi i majke – penzioneri. Zato preskačite decu, pa vodite unuke u obdaništa, kasnije u škole. I posebno obratite pažnju na torbe, jer imaju po sto kila. Ja ih često nosim, godinama – dok se svi unučići izređaju do petog razreda – i uvek pregledam da nije ponesena neka cigla umesto knjiga.

Vodite decu na balet, džudo, plivanje, fudbal, odbojku, košarku, dramske sekcije, kod zubara, logopeda. Nikada ne pitajte roditelje dece zašto neki idu negde, nego hvatajte rasporede ko gde i kada ide. Obično kolima, pa da auto bude ispravan i namiren. A namirivanje se vrši od penzije, još nisam čuo za drugačije. S unucima razgovarajte o svemu, oni su rajske duše. Ne mnogo ozbiljno, jer godine im ne dozvoljavaju veliku ozbiljnost. Vole da čuju priče o tome kako je nekad bilo, kako je sada – ali ne dugačko, ne drži ih pažnja. Kad sam svojima objasnio protiv koga smo sve ratovali, pitali su me kada smo to sve stigli i jesmo li još u nekom ratu. Nismo, kažem, to su nam sada svi prijatelji, a oni pitaju – ako smo prijatelji, zašto smo ratovali… Tada prelazim na Zvezdu, Partizan, Mančester, Arsenal, PSŽ... Taj teren je i njihov, tu već oni prelaze u predavače i, što im je najvažnije, imaju vernog slušaoca. To njima mnogo znači, pa u svakom biranju ko će s kim deda dobija prednost.

E, sad se ova tema prepliće sa seksizmom iz istog teksta, gde se predstavlja istraživanje dr M. B. Dok se deda bori sa sastavima ekipa, propuštenim šansama i poretkom na tabeli, baba je u kući. A i gde bi bila? U banju ne može, prešla je limit penzije za 450 dinara, a da skuplja pare – mogla bi godišnje za jedan dan. Prema tome, baba je kod kuće, ali ne miruje. Zna da njeni „momci” dolaze s treninga rastegnuti, podbijeni, žedni, gladni i moraju brzo da se okrepe. Napravila limunadu, da popiju još na vratima. Iz rerne se vade kiflice sa sirim i džemom, drugi put palačinke sa džemom, „nutelom” i orasima… Retko se desi da svi vole isto. Ako spomenem roditeljima da mi kao mali nikada nismo znali šta ćemo dobiti za jelo, ali se moralo pojesti sve – dobijem lekciju iz savremenog vaspitanja, o statusu dece, traumama, samostalnosti, obaveznoj mogućnosti izbora… Tako da to ne spominjem, nego posle grdim babu ako nije bila dovoljno kreativna i obazriva na želje.

A ako penzioneri nemaju bliske porodice, moraju sami da se organizuju. Postoje udruženja, dnevni boravci, razne obuke. Nikako se ne smeju prepustiti ležanju i bežanju od ljudi. Uvek mogu da nađu nekog za pomoć, razgovor… Pogotovo s današnjim brojem i rasporedom volontera. Oni su za sve, naročito ako su penzioneri manje pokretni. Uzimajte sudbinu u svoje ruke i ne kukajte kako je bilo kad ste radili. Tamo gde ste radili niko vas se i ne seća. Ali ne treba zbog toga plakati, treba se družiti i s kime nikad niste. Nikako ne samujte.

Nikola Dragojlović,
penzioner, Beograd