Jalove briselske šetnje

Zamislimo sledeći razvoj događaja: Plan gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija da oružanom silom povrati suverenitet nad pobunjenim republikama Južnom Osetijom i Abhazijom je uspeo. Gruzijska vojska je do temelja razorila Chinvali, stambene zgrade, škole, bolnice... sve je u plamenu. Mrtvi leže po ulicama, nema ko da ih pokupi i valjano sahrani. Desetine hiljada ljudi je u bekstvu ka svojoj sabraći u Severnoj Osetiji. Ruski mirotvorci su, po ugledu na svoje kolege iz zapadnih zemalja, jednostavno okrenuli glave i povukli se u baze u očekivanju konačnog naređenja za povlačenje van granica Gruzije. Čeka se reakcija međunarodne zajednice... Ukratko, već više puta viđen scenario.

I dok Sakašvilijeva vojska sprovodi genocid nad osetinskim narodom (podsetimo, u stvarnosti je za svega dva-tri dana borbi već izginulo oko 2.000 ljudi), a humanitarna katastrofa poprima nesagledive razmere, čelnici Evropske unije se „pod hitno” sastaju u Briselu da razmisle šta će. Oni, doduše, ne mogu tu ništa da urade, toga su i sami svesni pošto igru u Gruziji vodi Vašington, ali zato gledaoci televizijskih vesti u zapadnoj Evropi mogu da uživaju u defileu mercedesa ispred palate u kojoj će većati uglednici.

Sa simpatijama će pratiti kako Havijer Solana i Bernar Kušner razmenjuju šale, Nikola Sarkozi i Angela Merkel ćaskaju sa Gordonom Braunom o aferi izgubljenih i ukradenih državnih dokumenata u Velikoj Britaniji, a šefovi novoevropskih država pokušavaju jedni drugima da dokažu da su veći katolici od pape. Sve izgleda nekako glamurozno. Možda će se poneko i upitati čemu ovakav skup i ko će da plati račun, ali slaba je vajda. O unesrećenom narodu ni reči. A i zašto bi. Neka im Moskva šalje humanitarnu pomoć, EU tu nije ništa kriva. Čak ni zbog nemog posmatranja očiglednog genocida. Uostalom, zaključak skupa je ionako unapred poznat i ni po čemu se ne razlikuje od mantre kojom Evropljani već mesecima lažu sami sebe – Gruzija nije Srbija, i Kosovo ne može da bude presedan za buduće slučajeve, pa makar to bile i separatističke težnje Abhazije i Južne Osetije, podstrekivane, naravno, od strane Rusije.

Srećom, nije ispalo tako.

Sakašvili je dobio po prstima, jedino što mu je preostalo je da u nemoći pred kamerama Bi-Bi-Sija žvaće sopstvenu kravatu. Njegovi vojnici poraženi su do nogu a želja za unitarnom Gruzijom rasplinula se u vazduhu kao balon od sapunice. Chinvali je počeo da se oporavlja, poginuli su sahranjeni, narod se vraća kućama, počela je kako-tako i školska godina. Vašington je u jeku predsedničke kampanje morao da proguta gorku pilulu. Rusija je priznala nezavisnost gruzijskih republika...

Jedino što je ostalo isto kao u zamišljenom scenariju sa početka teksta je već pomenuti skup čelnika Evropske unije. Svi su, naravno, doputovali u Brisel, prošetali se pred kamerama svetskih novinskih agencija, razmenili šale i anegdote, i autistično zaključili da oni sami ništa nisu krivi. Moskvu su, doduše, ukorili zbog priznavanja nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, ali ni ta kritika nije otišla dalje od jalovog poziva drugim zemljama da ne čine isto. Kao što je prilično jalov bio i svojevremeni poziv svetu da prizna nezavisnost Kosova. Pa i privremeno odlaganje početka strateških pregovora Brisela i Moskve više ima za cilj zadovoljavanje domaće javnosti. O humanitarnoj pomoći osetinskom narodu ni reči, kao ni o genocidu. O pomoći Gruziji, tek reda radi.

Evropljani su očigledno zatečeni svime što se zbiva u njihovoj bližoj i daljoj okolini. Ono što se desilo na Kavkazu nije samo produkt želje Rusije da od samovolje Mihaila Sakašvilija zaštiti građane dveju gruzijskih republika koji imaju i rusko državljanstvo. Naime, kako tvrdi geopolitičar Aleksandar Geljevič Dugin, i SAD su podosta poradile na pitanju priznanja nezavisnosti Abhazije. Naravno, sledeći sopstvene strateške interese. „Postoje različiti međunarodni fondovi, organizacije, obučavaju se prozapadni lideri u Abhaziji. Amerika planira u daljoj perspektivi da prizna ovu republiku, ukoliko se ona okrene protiv Rusije. To nije puka fantazija. Time se Amerikanci aktivno bave i to je jasno svim Abhascima sa kojima sam kontaktirao. Amerika je spremna da da zeleno svetlo separatističkim procesima, sve dok su ti procesi pod njenom kontrolom”, tvrdi Dugin.

I gde je tu onda Evropa? Samit NATO održan u Bukureštu početkom aprila ove godine pokazao je da članice Alijanse ne mogu da se dogovore o zajedničkoj strategiji za budućnost. Tadašnja otvorena nesaglasnost o prijemu u članstvo Gruzije i Ukrajine pretočila se u ponedeljak u Briselu u otvorenu nesaglasnost povodom ocene Sakašvilijevog promašenog rata i posledica koje je on izazvao. U situaciji kada su SAD privremeno dezorijentisane zbog predstojeće smene u Beloj kući i Evropljani kao da ne mogu da pronađu kompas.

Kavkaska epizoda je okončana. Od jedne države stvorene su tri. Tek tako. Kome to ide u prilog pokazaće vreme. Zaokupljena samom sobom briselska birokratija nije ni primetila da se u protekle dve nedelje svet iz korena promenio.