Francuska opozicija se nije usudila da sruši Makronovu vladu

Penziona reforma očigledno nije vredna rušenja vlade i stvaranja političkog nereda jer se opozicija, što se dalo naslutiti, nije ujedinila kako bi u parlamentu izglasala nepoverenje vladi. Kao što reče ministar finansija Bruno le Mer, komentarišući izglede glasanja u donjem domu: „Neće biti većine za rušenje vlade, ali će to biti trenutak istine”. A istina je, kako to rekoše u kabinetu francuskog predsednika, da će zakon o penzionim reformama stići do kraja svog demokratskog puta. To će se i desiti, bez obzira na to šta sindikati, opozicija i građani masovnim demonstracijama imaju da kažu o zakonu i njegovom „demokratskom putu”.

A put reforme koja će radni vek Francuza produžiti podizanjem starosne granice za penzionisanje na 64 godine bio je sledeći: Nacrt zakona odobrio je gornji dom parlamenta, potom komisija oba doma, nakon čega je donji dom trebalo da glasa, ali je vlada procenila da verovatno tamo ne bi dobila podršku pa je zaobišla pomenuto glasanje aktiviranjem ustavne klauzule koja omogućava da se preskoči parlament. Ova mera, opšte poznata kao nedemokratska, izazvala je tri večeri nasilnih protesta u Parizu i širom zemlje, nalik na demonstracije Žutih prsluka krajem 2018. Potom su opozicioni poslanici podneli parlamentu dva predloga o izglasavanju nepoverenja.

I glasanje o nepoverenju, tačnije izglasavanje poverenja u parlamentu, samo je naglasilo bes prema vladi, ali ništa više od toga. Produkt tog gneva ispoljen je i na ulicama Pariza u četvrtak uveče, nakon saznanja da vlada nije pala. Uhapšeno je najmanje 200 ljudi, povređeno je 20 policajaca, grad je demoliran. Šanse da se zbog penzionih reformi, koje su neminovne, izazove politički haos, bile su mizerne. Pogotovu što je jedan od signala da će zakon stići do kraja svog puta stigao od republikanaca koji su rekli da će podržati Makrona. Naposletku, ove reforme su njihove, plan konzervativne desnice koja je prethodno starosnu granicu za odlazak u penziju podigla sa 60 na 62 godine. Makron ih privodi kraju suočavajući Francuze s dugo odlaganom realnošću. U donjem domu su procenili da bi šteta od drukčijeg ishoda glasanja, odnosno od obaranja vlade, bila veća od one koju stvaraju demonstracije i one koja će biti naneta radnoj Francuskoj. Recimo, reforme će biti nepravedne ponajviše prema mladima koji počinju da rade na fizički teškim poslovima i prema ženama koje prekidaju karijeru zbog podizanja dece.

Istraživanja ukazuju da je više od dve trećine Francuza protiv zakona, a da je predsednikova popularnost pala na 28 odsto. Svejedno, došao je trenutak da se na dugo prolongirano usvajanje nepopularnih mera stavi tačka, makar dok neka nova vlast ne krene u podizanje starosne granice na 65 godina starosti. Francuska planira da usaglasi politike sa evropskim kolegama, Nemcima i Špancima, koji u penziju idu sa 65, odnosno 67 godina.