Osobine istaknutog pravnika

Kakav treba da bude pravnik da bi imao i epitet „istaknuti”? Smatram da to treba da bude takav pravnik koji se dobro snalazi u konkretnoj primeni pozitivnih propisa ili onaj koji ukazuje na određene kontradiktornosti u već donetim propisima. Ne može se tim epitetima označavati samo onaj pravnik koji se uspešno bavi profesurom i teorijom prava. Ta vrsta pravnika treba da pripomogne u oblikovanju novih propisa.

Istaknuti pravnik mora biti slobodouman, hrabar i nepristrastan kod tumačenja primene normi. Mora da se odupre svakoj vrsti pritisaka kod donošenja svojih odluka u vezi s pravnim pitanjima koja su predmet razmatranja u njegovoj nadležnosti. Može se to objasniti i primerima iz prakse u pogledu načina rešavanja određenih predmeta koji za krajnji ishod mogu imati uticaja na određena prava i obaveze fizičkih i pravnih lica. Tu treba imati u vidu odnos i dozvoljeni stepen uticaja na način rešavanja predmeta i donošenja konkretne odluke u, recimo, određenoj upravnoj stvari.

Rešavanje upravnih predmeta podrazumeva potpunu samostalnost postupajućeg izvršioca određenog zadatka. Zašto? Zato što bi se bilo kakvim neformalnim uplitanjem u način rešavanja i donošenja određene vrste odluke mogla zamagliti suština stvari. Imamo slučajeve iz prakse gde određeni pravnik jednostavno ne poznaje dovoljno i u celosti određenu materiju i potpuno dobronamerno predlaže donošenje nekog upravnog akta koji je suprotan pozitivnim propisima. On, recimo, smatra da je takav način rešavanja zakonit i ne uviđa krajnju posledicu netačne primene propisa. Neki zakoni zaista imaju suptilne i međusobno povezane norme, pa samo na prvi pogled liči da se neka norma može primeniti bez poznavanja i svih drugih normi toga i mnogih drugih zakona.

Uvek je bitna krajnja posledica do koje dovodi upravni akt čije donošenje traži stranka. Jednostavan, a istovremeno i veoma složen primer, jeste utvrđivanje zemljišta za redovnu upotrebu svih vrsta objekata (legalni ili nelegalni), izgrađenih u celosti ili delimično na tuđem zemljištu koje može biti u različitim oblicima svojine (privatna, državna, javna, susvojina s drugim oblicima svojine i slično). Zakonodavac je propisao u kojim se slučajevima donosi upravni akt (rešenje) kojim se utvrđuje zemljište za redovnu upotrebu samo određene vrste objekata (dakle, ne svih) i decidno je propisano na koji način se stiče to zemljište (uz naknadu ili bez naknade).

Isti zakon (Zakon o planiranju i izgradnji) propisao je i kako se stiče zemljište bez donošenja posebnog upravnog akta o utvrđivanju zemljišta za redovnu upotrebu određene vrste objekata, ali nije isključio utvrđivanje zemljišta za redovnu upotrebu te vrste objekata na drugi odgovarajući način (na osnovu uverenja urbanizma ili na osnovu potvrde o ranije izvršenim parcelacijama). Upravo je masovno nepoznavanje ovih različitih pravnih posledica koje stvara primena jedne ili druge norme dovelo do „zagušenja podnetih zahteva” jer postupajući organi nisu sigurni kako da postupe u konkretnom slučaju. Primena jednog ili drugog načina dovodi do potpuno suprotnih posledica po stranku, jer u jednom slučaju ima obavezu da plati tržišnu vrednost zemljišta na kojem se nalaze takvi objekti, a u drugom slučaju dovodi do sticanja toga zemljišta bez naknade. Jedna stranka je bila toliko uporna u traženju da se primeni pogrešna norma i pored obaveštenja da u tom slučaju mora da plati zemljište (a ima pravo da ga stekne bez naknade, na drugi način i pred drugim organom), da je postupajući organ morao da odbaci isti zahtev zbog nenadležnosti. Kada je šef postupajućeg službenog lica uvideo kakve sve pravne posledice može da proizvede netačna primena norme povukao je svoj prethodni stav koji je upućivao na pogrešnu primenu norme. Zato šefovi u upravnim organima ili nadređeni tužioci u tužilaštvima uvek mogu u određenom predmetu da odrede postupanje drugog službenog lica ili tužioca, ali nikako ne mogu da ukazuju na koji će način voditi postupak i doneti odgovarajući nacrt odluke odnosno rešenja.

Pošto u tužilaštvima postoji normirana hijerarhija, ona podrazumeva ustupanje predmeta određenim (drugim) tužiocima, bez uplitanja u način vođenja postupka i donošenja konačne odluke. Krajnji je zaključak da tužiocu ne može biti naređeno kako će da radi bilo koji predmet, ali mu može biti određeno gde će da radi (u kojoj organizacionoj jedinici) i šta će da radi (koju vrstu i koje konkretne predmete, uz pravo i da mu pre donete odluke oduzme određeni predmet i ustupi ga drugom tužiocu). To je u isključivoj nadležnosti rukovodioca tužilaštva. Svako drugo tumačenje izlazi iz domena prava i prelazi u sferu nedozvoljenog pritiska i mešanja u rad tužilaštva.

Simo S. Stokić,
dipl. pravnik