Tata donirao bubreg sinu i omogućio mu bolji život

Moj sin Maksim je jedan divan i hrabar dečak, rođen 2019. godine sa retkom i teškom bubrežnom bolešću. Bolest je u prvim danima njegovog života dijagnostikovala dr Nataša Stajić, iz Instituta za majku i dete i u startu je znala u kom pravcu treba da se odvija njegovo lečenje i koji su rizici, kao i da je jedini način izlečenja transplantacija bubrega.

Kako je on bio mali, i prevremeno rođen, a bolest i lečenje vrlo kompleksni, lečenje i nadzor su morali biti isključivo bolnički, pa je prve dve godine Maksim, sa mamom, praktično konstantno bio u bolnici kako bi mogao da dobija neophodnu terapiju u vidu infuzija, injekcija, lekova koje je pio... Kasnije su povremeno dolazili kući na vikend.

Paralelno sa Maksimovim lečenjem trajalo je i testiranje za donora kako bi se uradila transplantacija bubrega. Prva se testirala Maksimova baka, koja je ista krvna grupa kao on, za razliku od mene i supruge, ali su rezultati pokazali da, ipak, ona ne može da bude donor. Nakon toga stupili smo u kontakt sa dr Jelenom Stojanović, vođom tima za transplantacije i glavnim nefrologom u dečjoj bolnici „Great Ormond Street Hospital” iz Londona. Pošto ju je dr Stajić upoznala sa našim slučajem, dr Stojanović nam je objasnila da postoji inkompatibilna transplantacija – transplantacija gde davalac i primalac organa nisu ista krvna grupa – i da njena bolnica jedina u Evropi, a jedna od svega nekoliko u svetu, radi takve transplantacije. Ovakve operacije sa sobom nose znatno veći rizik, ali smo se odlučili na taj korak jer je Maksimova bolest ulazila u progresiju i trebao mu je organ što pre. Detaljnim ispitivanjem utvrđeno je da ja mogu da budem donor.

Republički fond za zdravstveno osiguranje odobrio je Maksimovo lečenje u Londonu i krajem aprila prošle godine otišli smo u London zbog nastavka lečenja i transplantacije bubrega.

U Londonu smo imali detaljna ispitivanja i pripreme za transplantaciju koja je urađena 23. juna 2022. godine. Doktorka Jelena Stojanović je sa svojim timom uspela da sve u vezi s transplantacijom uradi na najbolji način, uz minimalne rizike i komplikacije. Već posle desetak dana Maksim je otpušten iz bolnice. U početku je imao česte kontrole, a nakon dva meseca kada su doktori bili sigurni da je organ prihvaćen i da oporavak teče dobro, vratili smo se u Srbiju. Praćenje i svi neophodni tretmani za Maksima nastavljeni su na Institutu za majku i dete. Svakodnevno pije lekove i dosta tečnosti, a lekari su rekli da bi bubreg trebalo da ga služi 20 godina i da će mu u toku života trebati najmanje još jedna transplantacija.

Kao donor osećam se dobro. Oporavak je dobro protekao, nemam nikakvih restrikcija i brzo sam se vratio uobičajenim navikama. Devet meseci posle operacije ne primećujem ni najmanju razliku zbog toga što imam jedan bubreg, a često i zaboravim da sam uopšte imao operaciju. Stoga bih želeo da ohrabrim sve ljude da doniraju organe, da spasu živote i pomognu obolelima i njihovim porodicama da se vrate normalnom životu.

Veliku zahvalnost dugujemo dr Nataši Stajić, njenom nefrološkom timu, ali i celom Institutu za majku i dete na tome što su svakoga dana bili tu za Maksima i pripremili ga za transplantaciju, dr Jeleni Stojanović i njenom timu na odlično izvedenoj operaciji koja je Maksimu omogućila kvalitetniji život, Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje koji je finansirao Maksimovo lečenje u inostranstvu i svima koji su bili uz nas na ovom dugom i teškom putu. Svaka reč, svaka podrška puno nam je značila. Posebno se zahvaljujemo Maksimovom bati, Mihajlu, koji je sve razumeo i strpljivo čekao da mu porodica jednog dana bude na okupu.

Želimo da ohrabrimo ljude da budu donori, da spasu život obolelim i njihovim porodicama, jer se dobro dobrim vraća, a to je beskrajno dobro delo.

I svim ljudima koji su u sličnoj situaciji želimo da kažemo da posle kiše uvek dođe sunce.