Agresija koja teče

Nije prošla ni čitava sedmica od razgovora u Ohridu, gde su se Srbija i njen predsednik Aleksandar Vučić našli oči u oči sa onima koji su, baš na današnji dan pre 24 godine, učestvovali u brutalnoj agresiji NATO-a na našu zemlju, a Beogradu se već stavlja do znanja da se „dogovor” mora ispuniti „ekspeditivno” i do kraja. Tako visoki evropski birokrata Đuzep Borelj – čija Španija je pre nekoliko godina svog „separatistu iz Katalonije” Karlesa Puđdemona stavila na poternicu i sada jedino može da tvituje iz Belgije – nama poručuje da „dogovor iz Ohrida mora da bude primenjen u celini, a EU će pažljivo pratiti ko sprovodi sporazum, a ko ne”.

Kako kaže, „svaki pokušaj da se dogovor iz Ohrida dovede u pitanje biće uzaludan”. „Sporazum je prihvaćen, mora da bude primenjen. Nema mesta biranju delova koji će se primeniti”, naglasio je naš evropski prijatelj. Uzgred budi rečeno, i on je iz Katalonije. Ako već nije spreman da, kao u svojoj zemlji, hapsi ove naše balkanske separatiste, koji ne haju ni za Povelju UN ni za međunarodno pravo, onda je morao bar da im jasno stavi do znanja da „dogovor mora da bude primenjen”. U ovom slučaju, pre deset godina potpisani Briselski sporazum – i u njemu Zajednica srpskih opština.

Svoje viđenje izneo je i Boreljov američki kolega Entoni Blinken, doduše uz nešto više opreza, poručivši „da bi, ako se primeni dogovor Beograda i Prištine postignut u Ohridu, to otvorilo put da pet zemalja EU koje nisu priznale Kosovo, to učine”. Dodao je da je priznanje od strane Srbije „druga stvar” i da će „to potrajati”. Replicirao mu je niko drugi do glavni čovek za Balkan bivšeg predsednika Donalda Trampa, Ričard Grenel, podsetivši i njega i Borelja da „sporazum” na koji se oni pozivaju – niko nije ni potpisivao. „Niko nije potpisao ’sporazum’. Ozbiljno”, naveo je Grenel na svom tviter nalogu, komentarišući Blinkenove reči da su SAD „ponosne da podržavaju sporazum”.

Svojih pet minuta u podršci i političkoj upotrebi sporazuma koji ne postoji jedva su dočekali i drugi zakleti prijatelji Srbije – očigledno bez imalo kajanja za ono što su učinili našoj zemlji pre 24 godine. Tako je američki ambasador u Prištini Džefri Hovenijer poručio da „SAD u potpunosti podržavaju sveobuhvatnu tranziciju Kosovskih bezbednosnih snaga u multietničke, profesionalne, interoperabilne NATO snage za teritorijalnu odbranu”. Drugim rečima, srećni zbog „sporazuma”, Amerikanci sada već otvoreno grade takozvanu kosovsku vojsku – suprotnu Rezoluciji 1244, ali i samom ustavu lažne države, koja svoju „državnost” crpi iz nelegalne agresije NATO-a tokom koje je ubijeno 80 srpske dece.

Da ironija bude veća, blagodeti sporazuma koji niko nije potpisao odmah je iskoristila i sama Priština – koja čitavu deceniju ignoriše četiri puta potpisane Briselske sporazume – poslavši „prvog oficira za vezu u međunarodnu organizaciju Evropol”. Naravno da Srbija to nije mogla da spreči, kao ni ilegalno formiranje kosovske armije i njen potencijalni ulazak u NATO, kao što može samo da se poziva na međunarodno pravo kada su u pitanju međunarodna priznanja tzv. Kosova. Ali, gle čuda, skoro 30 država je poslednjih godina promenilo svoj stav, i po pitanju priznanja tzv. Kosova stalo na stranu Srbije.

To je još više razjarilo kršitelje međunarodnog prava, pa su pribegli novoj diplomatskoj praksi – proglašavanju nepotpisanih sporazuma za važeće. I to takvih „sporazuma” koje oni, agresori, sami sastave u svojim kabinetima, pa vam ih guraju pod nos da potpišete. I kažu – ako to ne učinite, bićete izbačeni sa evropskog puta, a razvoj vaše zemlje blokiran, zaustavljen i onemogućen. I kada im predsednik Vučić jasno kaže da mu na tako nešto ne pada na pamet da stavlja potpis do kraja svog mandata – da de jure ili de fakto priznanje Kosova i njegovo članstvo u UN nisu prihvatljivi za našu zemlju – onda oni izmisle da to i ne mora da se potpiše, već je važno da su ga oni u Briselu usvojili. Valjda su ga tamo u naše ime i potpisali. Baš kao što su i pre 24 godine napisali presudu Srbiji i odlučili da je prevelika po njihovom ukusu i da je treba smanjiti. Za početak, za nekih 15 odsto.

Tako smo se, za poslednjih gotovo četvrt veka, navikli na agresiju koja neprestano teče. Ta nasilna revolucija u međunarodnom poretku srušila je sve pravne norme koje štite suverenost i celovitost država članica UN, pa se onda neko, tako naivan i nevin, začudio što se ove pojave javljaju po celom svetu – od Katalonije do Ukrajine. Ali, njih ćemo da branimo, oni su naši, a Srbiju ćemo da pritisnemo dok ne pukne. Dok se ne slomi, i ona i njeno tvrdoglavo rukovodstvo.

I to je, zapravo, ključna poenta. Lomljenje Srbije sada se odvija na drugačiji način. Pošto Vučić neće ništa da potpiše što nije u skladu sa Ustavom Srbije i Rezolucijom 1244, neko je smislio da je dovoljno i to što se pojavio u Ohridu, pa da se kaže da je „dogovor” prihvaćen i mora da se primeni u celosti. A da se tamo nije pojavio, proglasili bi nas za državu otpadnika i uveli bi nam sankcije. Pozivaju se na Bečku konvenciju o ugovornom pravu iz 1969, gde stoji da takav „sporazum” navodno ne mora ni da bude potpisan, već da je reč šefa države dovoljna da se smatra da je dogovor postignut. Međutim, predsednik Vučić je rekao samo to da je Srbija „spremna da radi na implementaciji – do svojih crvenih linija”. Drugim rečima, baš u skladu s Bečkom konvencijom izrazio je svoju rezervu, što pokazuje da je bio dobro pripremljen i da je unapred predvideo šta se u Ohridu sprema.

Sporazum koji Srbija nije odbila, ali nije ni potpisala, već je izrazila svoju rezervu u onom najbitnijem delu, sada se uveliko koristi u političke svrhe. Kurtiju dobro dođe da pokaže da nije popustio, već šalje svog oficira u Evropol. Evropski i američki zvaničnici da se pohvale kako oni „rešavaju decenijske probleme”, pa makar opet uz kršenje međunarodnog prava. Ali, i na domaćoj političkoj sceni, gde jednima smeta „što Vučić nije potpisao”, a drugima „što jeste potpisao”, valjda tako što je nekome namigivao. Jedni bi da nas vode u „svetlu evropsku budućnost”, drugi se tome protive i pre bi u „evroazijsku budućnost”, ali u ovoj našoj srpskoj sadašnjosti jedini protiv koga se zaista bore je Aleksandar Vučić. Koji je rekao da Srbija ostaje na evropskom putu – ali da takav „sporazum” neće nikada potpisati.