Mališa iz izbeglištva u Rimu o našoj inteligenciji i opštem dobru.

Užičani i danas po preduzimljivosti pominju Mališu Atanackovića (1860–1919). Najpre kafedžiju u mladosti, koji je dogurao do imućnog gazde, industrijalca, predsednika opštine, narodnog poslanika. Najzaslužnijeg što su udruženi akcionari 1900. podigli hidrocentralu na Đetinji, prvu po Teslinim principima polifaznih struja na Balkanu (i sada sposobnu struju da proizvodi), čiju su pogonsku snagu iskoristili da 1901. proradi Tkačka radionica, prva veća užička fabrika. Generacije pričaju o Mališinom pregalaštvu, praktičnosti, uspehu svega čega se prihvatio.

Uticajan i uvažen, sa zvanjem poslanika srpske skupštine, odlagao je Atanacković u jesen 1915. svoj odlazak iz Užica pred nemačkim okupatorom koji je nadirao. Polazeći, uputio se preko Nove Varoši, Sjenice, Peći, Čakora najpre u Podgoricu, pa jezerom u Skadar. Da se nađe sa ostalim poslanicima i vide šta dalje. Prošavši Drač, u januaru 1916. u silnoj navali naroda uspeli su da se ukrcaju na lađu i prebace do Brindizija, odatle u Rim. O doživljajima u izbeglištvu (bio je i u Švajcarskoj i Francuskoj) Mališa je pisao u svom „Dnevniku (1915–1919)”, koji je (na 800 strana) 2006. objavio užički Istorijski arhiv.

Beleži iz dana u dan užički gazda razne zgode i nezgode naših ljudi 1916. u Rimu, opisuje izgled i građevine „večnog grada”, poredi navike Italijana i Srba, ukazuje kako bi u Srbiji trebalo da radimo, a nažalost to ne činimo. Daje i praktične savete, iz bogatog životnog iskustva, šta nam u politici i privredi može doneti dobro.

„Zašta su nam potrebni i kakvu nam uslugu čine naši školovani ljudi? Na ovo pitanje potrebno je hladno i objektivno odgovoriti. Kod ma kakvog izbora odmah se ističe pravilo da treba birati školovane ljude. Počelo se to unositi po palankama i u novčane zavode, a o skupštini narodnoj da ne govorimo. Ali kad stanete procenjivati šta su nam i kakve koristi do sad doneli ti školovani ljudi, morate doći do jednog dosta rđavog rezultata.

Kad uzmete prvo naše univerzitetske profesore, njih nekolicina se malo jače istakla u radu, dok ono drugo održava status kvo. Jeste Jovan Cvijić uradio mnogo, pa Jovan Žujović, Glavinić, ali je i njih politika progutala.

Gimnazijskih profesora ranijih godina imalo je vrednih i agilnih, ali svi ti vredni profesori su ušli u politiku, a školu sasvim zapustili. Ovim su napravljene dve štete, jer u politici nisu ništa uradili značajno sem što su od jedne jake Radikalne stranke napravili dve, stvorili mogućnost da što pre mogu postati ministri, a time onemogućili jačim ljudima da rade na naoružavanju i kulturnom preobražaju Srbije... Dok su profesori tako radili u skupštini, dotle je po gimnazijama vladao veliki nazadak. Kao što se u Užicu nije znalo ko je stariji: da li direktor, profesori ili đaci, deca su radila šta su htela.

Kako je bilo po sudovima? Da te Bog sačuva. Sa malim izuzetkom podmićivanja i velike advokatske nagrade koje su pojedine advokate bogatile, a sudije štitile advokatske večere i pivo. Mnoge veće parnice postajale su istorične, gledalo se kako ugoditi kakvom prijatelju ili ko će koga protežirati za poslaničko mesto.

Po osnovnim školama nije ni približno bilo kako treba da bude: deca su prolazila kroz školu sa vrlo malo nauke tako da posle godinu dana zaborave sve što su učili četiri godine. Nije se učitelj postarao da kod deteta stvori ljubav prema knjizi, nego se starao da ’pripremi papagaja’ za ispit.

Naši sveštenici smatraju se takođe školovanim ljudima. Pa šta su oni učinili sa tom svojom školom? Vrlo malo. U crkvi se ništa nije pomaklo. Sveštenici su se brinuli samo o sebi i podeli domova u parohiji, ko će dobiti što više honorara, ali za crkvu, veru, za opšte dobro retko se ko pozabavio.

Tako je bilo, sa malim izuzetkom, i kod inženjera. Ja znam nekoliko njih koji su tražili premeštaje iz jednog mesta u drugo, pa kad su upitani zašto to čine, odgovoriše da je u tom mestu dobra privatna zarada. Dakle, kod njih je privatna zarada glavna, a sporedna je državna služba za koju su plaćeni.

Jednom rečju, naša inteligencija je jurila za obogaćivanjem, za što lepšim i modernijim životom, ali nigde nije pokazala nikakve žurbe da radi na opštem dobru”, pisao je Mališa Atanacković vodeći 1916. dnevnik u Rimu.

A kad bi, preduzimljiv i praktičan, znao za današnju sudbinu privrednih objekata koje je pre više od 120 godina stvorio, ozbiljno bi bio ljut na ovovremene Užičane. Zgrada Tkačnice, koja je i ratovima odolela, srušena je 2020. da bi na njenom mestu podigli građevinu sa stanovima i lokalima za prodaju. A najstarija hidrocentrala, muzej s originalnim mašinama iz 1900, struju ne proizvodi poslednjih godina, jer je EPS, koji njome gazduje, napravio greške pri obavljenoj dogradnji tog istorijskog objekta.