Metafizika donošenja političkih odluka

Evropa je gorela 1941. godine, a četvorica ljudi u Srbiji bili su na različitim pozicijama. Dvojica njih, knez Pavle i Draža Mihailović, čak su rođeni istoga dana, iste godine. Bio je to 27. april 1893. kada su ugledali svet, što ovoj priči daje dodatne elemente za razvijanje dramskog zapleta, iz koga svakako treba isključiti astrologe, jer bi tada banalnost iskočila u prvi plan. Josip Broz Tito bio je godinu dana stariji od Pavla i Mihailovića, a Milan Nedić bio je 15 godina stariji od Tita i 16 od Pavla i Draže.

Ono što ih povezuje jeste to da su veoma brzo, gotovo u iznudici vremena, morali da donose sudbonosne političke odluke, kako za čitavu zemlju, tako i za sebe.

Pavle, Tito, Draža i Nedić imali su različite politike, ideologije i iskustvo, različita detinjstva, mladost i obrazovanje, a svakako ne treba isključiti i porodične situacije. Kako je napisao Tolstoj, ljudi mogu preživeti potrese, epidemije, stravične bolesti i najrazličitije vrste duhovne patnje, ali najbolnija tragedija uvek je bila, jeste i biće tragedija spavaće sobe. O tome je verovatno razmišljao Slobodan Milošević u haškoj ćeliji.

Svaka velika politička odluka otuda spada u domen metafizike, iako bi morala da bude duboko pragmatična i lišena bilo kakve iracionalosti, kojoj smo naročito skloni, naročito kada podignemo glave i bljesne nam carstvo nebesko. Ne svedoči li o tome mart, ukleti mesec u Srba? Pošto smo na njegovom zalasku, vratimo se 82 godine u prošlost, u 27. mart. Da li su svi naši martovi posledica toga dana?

Još jedan mudrac poput Tolstoja zvao se Fridrih Niče, pisao je o štetnosti bavljenja istorijom, jer nas prošlost uslovljava, proganja i ucenjuje, što takođe treba uzeti u obzir kao jednu od varijabli koja se sklapa u konačni mozaik donošenja političke odluke.

Tek naizgled, knez Pavle je bio u najpovoljnijoj poziciji. Nevoljno potpisavši Trojni pakt sa Hitlerom u Berlinu dva dana ranije, 25. marta, staratelj Jugoslavije pomislio je da će ipak spasiti zemlju od razaranja i ogromnih ljudskih žrtava. Francuska nije postojala, malo engleskih trupa bilo je u Egiptu, Sovjeti su imali mirovni ugovor sa Nemačkom i čitav Vermaht je bio slobodan. Nemačke trupe su se nalazile u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj, a Musolinijeva Italija bila je na zapadnim granicama i u Albaniji. Svega tri meseca ranije, interesi Jugoslavije nisu bili suprotstavljeni američkim, sovjetskim i britanskim interesima.

Ali, predveče, 12. januara 1941. godine, ambasador Velike Britanije Roland Kembel obavestio je Beograd da je Vinston Čerčil odlučio da neutralnost više nije dovoljna. Slična poruka stigla je iz neutralnog Vašingtona i neutralne Moskve. Švajcarisanje Jugoslavije više nije tolerisano.

Na unutrašnjem planu, politička scena bila je razorena. U fašističkom obruču, na vetrometini ratobornog Balkana ostaje neutralna Jugoslavija, dok nemački generali govore Hitleru da se ponaša prema Pavlu kao prema primadoni.

Smatran engleskim čovekom sklonim umetnosti, knez nije bio svestan da mu je Engleska daleko više u kući nego što je mogao i da pomisli, o čemu svedoči telegram Čerčilovog specijalnog obaveštajca Džordža Tejlora. Tejlor je dobio prekomandu u Beograd, još 1940. godine, da zamuti vodu u Jugoslaviji. „Puč su, uz direktan link do Londona, vodila dvojica prvaka velikih srpskih stranaka: Miša Trifunović, radikal, i Miloš Tupljanin, iz Zemljoradničke stranke”, napisao je Tejlor u telegramu koji je stigao na Čerčilov radni sto.

Otkako je preuzeo posao, napisao je Tejlor, u Jugoslaviji je potrošeno 100.000 funti sterlinga i 16 miliona dinara. „Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac”, konstatovao je agent, ne bez ironije. Novac je potrošen za tajnu propagandu kojom je neprestano podsticana narodna želja da pruži otpor, piše takođe u telegramu.

Dragan Stojanović

I konačno, pukovnik Donovan, specijalni izaslanik predsednika SAD koji je boravio u Beogradu uoči puča je izjavio da se Srbi ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer je puč kupljen. Čija je onda parola „bolje grob, nego rob”? Možda je bolje da nikad ne saznamo. Ironija sudbine jeste da imena glavnih izvršilaca – Miša Trifunović i Miloš Tupljanin – nacionalna istorija ne pamti. Ostali su zapisani u arhivama engleske tajne službe, kao ljudi senke.

Ali, sadašnjost je prema knezu Pavlu blagonaklonija i pored njegove naivnosti i nesposobnosti da spreči uplitanje svih ostalih u tokove na Balkanu, a najmanje Srba.

Uostalom, istoriju pišu pobednici. Tito je tada bio agent Kominterne, sa zadatkom da čeka svoju priliku kako bi se umešao, što su njegovi ljudi učinili tokom 27. marta. Imali su status slučajnih prolaznika. Ko je Brozu i njegovom partizanskom pokretu tada davao ikakve šanse? Ali, nisu mu je davali ni u Moskvi, a on je ne samo preživeo Staljinov sistem čistki već je sam počistio ostale protivkandidate na kastingu za vođu KPJ.

Za razliku od Pavla, čija je opsesija bila da osnuje Muzej moderne umetnosti u Beogradu i postane njegov upravnik, ali ga je sticaj okolnosti ubacio u najveće političke igre toga vremena, pa su se oko njegove i naših duša otimali Čerčil, Staljin, Ruzvelt i Hitler lično, ali kako bi nas blagoslovili tek pošto ispunimo zadatak da što više poginemo, Tito je bio vrhunski obučen špijun, sa ogromnim političkim talentom. Uz to, odlično je rukovao pištoljem.

Donoseći odluku da se suprotstavi Staljinu 1948. godine, po brutalnosti koju je ispoljio prema informbirovcima, verovatno je dobro proučio političku naivu kneza Pavla. Pre toga je likvidirao potencijalnog političkog protivnika Dražu Mihailovića, kako bi ugušio bilo kakav otpor na unutrašnjem planu, a operacija je izvedena tako savršeno da posle toliko godina ne znamo gde je Dražin grob. Zašto još vlada ta srpska politička omerta? Još jedno pitanje za svakog lidera.

Onoga trenutka, kada je avion sa mladim kraljem Petrom Drugim i članovima pučističke vlade pobegao iz zemlje, treći junak ove kratke priče nije imao ni gram šanse. Draža je ostavljen na cedilu, sa dilemom da li da ratuje protiv nacista ili protiv ideoloških neprijatelja komunista. Njegova politička odluka zasnivala se na čekanju iskrcavanja zapadnih saveznika, ali velike sile su već odlučile da izaberu pobednika.

Milan Nedić, heroj Prvog svetskog rata, onoga trenutka kada je prihvatio da bude predsednik kvislinške vlade, odredio je svoju sudbinu. O čemu je razmišljao kada je dobio ponudu koju nije mogao da odbije, u geopolitičkim okolnostima kada je Adolf Hitler bio vlasnik čitave Evrope? Imao je pištolj i svoju slepoočnicu. Ali, nije doneo tu odluku i zauvek će ostati izdajnik.

O čemu su razmišljala sva četvorica tog marta i kasnijih meseci? Svaki od njih mogao je biti Cezar, ali bili su okruženi sinovima Brutovima. Neki su bili domaće radinosti, neki uvezeni.

Slične dileme imali su i Ivan Stambolić, Slobodan Milošević, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica, Boris Tadić i danas, Aleksandar Vučić. Uz još mnogo aktera oko njih i protiv njih.

Uvek kada se setim 27. marta, srce i još jedan organ mi kažu – bili smo u pravu, bili smo heroji i pored ogromnih žrtava koje smo podneli. Treći organ, onaj u glavi, postavlja pitanje: zašto su onda naši saveznici iz Drugog svetskog rata devedesetih godina bili toliko protiv nas? I zbog čega su one zemlje koje su 1941. godine prihvatile kolaboraciju sa Hitlerom, sa toliko entuzijazma rehabilitovane. U odgovoru na to pitanje, krije se odgovor na ključno pitanje: kakvu političku odluku doneti u trećem svetskom ratu, odavno je počeo, a ne nasesti ponovo na parole koje će nas lako zavesti. I uvek za tuđi račun!