Kao da deda gleda

„Etno-moda” restorana, baštica i kuća dobrano je zahvatila Srbiju.

Preko noći niču etno-kuće (ma šta to značilo, jer je svako tu reč preveo na svoj način i u skladu sa tim je pretvorio u delo) u kojima mnogi iskreni obožavaoci, ili oni koji se prosto povode za modom, mogu da uživaju u ambijentu kakav je nekad bio, i jelima koja su se nekada spremala. Ima, međutim, i onih koji se drže tradicije samo za svoju dušu. I za uspomenu.

Jedan od takvih je i Nebojša Ilić, selektor veslačke reprezentacije Srbije, Beograđanin koji se i danas živo i rado seća svog detinjstva provedenog u selu Dobrić, pardon Trlić kod Uba, kod svog dede po majci Uroša Pavlovića, solunca i tipičnog predstavnika ondašnjeg srpskog seljaka... Po sećanju iz svojih najmlađih dana, ali i uz rad seljana i „stručnu” pomoć starih, renovirao je dedinu kuću, stariju od veka, da bi danas vikendima uživao u njoj i prisećao se prošlosti.

Sve je kao nekad. Omalena kuća od naboja (nekad su se kuće zidale od blata i slame, poduprtim drvenim gredama, s niskim plafonima i ulazima - dokaz da su ljudi nekada bili niži od svojih potomaka), nameštaj koji je pravio još njegov deda Uroš, nadaleko čuveni stolar, pa magaza od stare hrastovine, za čuvanje raži i ječma, i baba-Nikolijini ćilimi i tkana posteljina ukrašena heklerajem, uredno uštirkana. Na kredencu pegla na ćumur i dedina knjižica poslovanja iz 1928. godine, na zidovima slike nekadašnjih vlasnika, kojih odavno nema... Danas tu jednostavnu i malu kuću okrečenu u belo krase drveni plavi prozori i vrata.

(/slika2)Nebojša nam s ponosom pokazuje nasleđenu, pa autentično renoviranu zgradu: tako se i nekada farbala stolarija, ne slučajno, jer ta boja odbija muve, komarce i ostale insekte. Njegova porodica je ovde preko 300 godina, a Nebojša nije želeo da „gasi” to ognjište za koje ga vežu prelepe uspomene.

Oko kućerka ogromno imanje.

- Pedesetak ari - reći će nam domaćin, koji je jedva otrgao malo slobodnog vremena od priprema naše veslačke reprezentacije, ne bi li podelio uživanje s nama u ovoj netaknutoj prirodi i ničim narušenom miru.

- Nekada su ovde bile maline i vinova loza, sad preovlađuje raž, jer su mi rekli da ona „čisti” zemlju i priprema je za nove sadnice. Inače, nedavno sam uzorak ove zemlje dao na analizu koja je potvrdila da na ovoj zemlji uspeva ama baš sve - priča se Ilić, dok mu pogled luta čas po obližnjim pašnjacima i brdima, čas dole do potoka Pralice.

Tu još ponosno stoji i stara potočara. Sad nam je jasno zašto urbani čovek želi da pobegne iz gradske vreve. Da se nadiše svežeg vazduha i odmori oči zelenilom. Nije ni čudo, čovek se ovde oseća kao na planini.

- Evo, ovde je bila i furuna, sad smo je samo renovirali i ponovo je u funkciji, verujte nam na reč, a nekom drugom prilikom ćemo vam to i dokazati jednim jagnjetom ili prasetom - kroz šalu se u razgovor ubacuje njegova supruga Mara.

- Jedino nema dedine zanatske radnje, koja je bila tu nasred dvorišta. U njoj je pravio bačve, kredence, stolice, ma sve što od drveta zamislite. Radnju je nasledio njegov sin Živko, takođe stolar, koji je ubrzo umro od posledica ranjavanja na Sremskom frontu i to je razlog što radionice odavno nema, jer nijedna od tri ćerke, po prirodi stvari i polu nije mogla da je sačuva - nastavlja Nebojša porodičnu istoriju.

I, da ne bude zabune, selo u kojem smo bili danas se zove Trlić, a to što smo pomenuli ime Dobrić je duga priča. Istorija kaže da se tako zvalo do 1773. godine, kad ga je, kako neki tvrde, pokosila kuga, i onda je umesto Dobrića nastao Trlić: satrlo se selo, osim tri porodice, a jedna od tih srećnijih su Pavlovići, čiji potomak Nebojša ni u ovim vremenima nije hteo da dozvoli da se dedovina satre.

(/slika3)- Drago mi je što jedno staro ognjište nije ugašeno, i što u autentičnom ambijentu možemo i ubuduće da slavimo Đurđevdan - reći će skromno.

A u gostoprimstvo i dobrotu ovog sela, koje se ipak, nije uzalud zvalo Dobrići, uverile su nas i njihove prve komšije, koje nam nisu dale da prođemo putem a da ne svratimo. „Taman posla da se vratite u Beograd bez ručka!” I to kakvog! Spremao ga je, od supe, preko sarme i pečenja do kolača, najstariji član porodice, deda, jer su trenutno bez ženske ruke, ali ta činjenica nije umanjila toplu dobrodošlicu i kulinarsko umeće.