Retko se govori o neizvesnosti glumačkog posla

„Otac” reditelja Paola Mađelija, duboko se oslanja na dramski tekst Florijana Zelera, ali i veličanstveno odvaja od samog komada, otkriva za „Politiku” glumica Hana Selimović, koja je deo odabrane ekipe koja u Ateljeu 212 danima unazad istrajava na svojoj novoj predstavi „Otac” prema delu Florijana Zelera. Režiju potpisuje Paolo Mađeli, koji se posle pauze od 35 godina vratio u ovaj beogradski teatar.

Premijera drame „Otac” biće izvedena večeras od 20 sati na sceni „Mira Trailović” Ateljea 212. Reč je o drugom delu Zelerove dramske trilogije: „Majka”, „Otac” i „Sin”. Dramu je prevela Ivana Dimić, dramaturškinja je Željka Udovičić Pleština, scenograf Darko Nedeljković, kostimograf Leo Kulaš, a muziku komponuje „Koikoi bend”. Naslovnu ulogu Mađeli je poverio glumcu Vojislavu Brajoviću, a u glumačkoj ekipi pored Hane Selimović su i Ivan Mihailović, Isidora Simijonović, Dragana Varagić, Marko Grabež.

Sa Hanom Selimović razgovarali smo u Jagodini, gde je dve večeri zaredom osvajala publiku svojom glumom na 49. izdanju festivala „Dani komedije”, koji je iza sebe ostavio trogodišnju pauzu. Najpre je pobrala aplauze jagodinske publike svojom osobenom glumom u predstavi „Čista kuća” po delu Sare Rul, u režiji Andree Pjević i u izvođenju beogradskog Ateljea 212. Naredne večeri pokazala je svoju raskošnu dramsku magiju i u predstavi „Tartif” po motivima teksta Žana Batista Poklena Molijera, u režiji Igora Vuka Torbice i u koprodukciji Narodnog pozorišta iz Sombora i Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. U međuvremenu preangažovana Hana Selimović žurila je na probe, kod frizera, da popije kafu sa mamom...

Drama „Otac” je filozofska priča o protoku života, vremena, o starenju, smrti. Kakvu radost glume vam je priuštio uzbudljivi Paolo Mađeli?

Mislim da je Mađeli zajedno sa nama uspeo da stvori jedan sasvim novi svet koji nadgrađuje ono što je tekstualni predložak, a za mene je to uvek najuzbudljivije pozorište. Vrlo sam uzbuđena zbog premijere koja nas očekuje, jako vredno i temeljno smo radili svih proteklih dana. Iskreno, lagala bih kada ne bih kazala da očekujem da će ta predstava zaista biti važna publici, barem jednako važna koliko i nama.

„Otac” je tragikomična priča fokusirana na ostarelom ocu koji se bori sa demencijom. Kako ste vi doživeli njegovo stanje, odnosno sudbinu? Šta je okosnica vašeg čitanja ovog dela?

Suština je, rekla bih, u odlazećem umu tog čoveka Andreja kojeg vrlo dirljivo tumači Voja Brajović. I mislim da taj um koji odlazi i koji potpuno počinje da remeti ono šta su njegovi snovi, java, ko su ljudi oko njega, gde se on to tačno nalazi, kreira jedan mozaik, novu stvarnost, nalik na dela majstora kubizma. Kao da su svi elementi realnosti tu, ali na sasvim neobičnim pozicijama. Naša predstava takođe je fokusirana i na tome kako je ljudima okolo. Šta za nas znači kada se svest nekoga našeg bližnjeg gubi, kada neko od nas tako odlazi. Komad „Otac” je jako dirljiv, povremeno duhovit i vrlo razumljiv za svakoga od nas jer govori o bazičnim odnosima u našim životima.

„Otac” je psihološka, porodična drama. Koliko su nam ove sudbine, priče bliske? Na kojim nivoima komunicira vaša predstava?

Apsolutno bismo mogli kazati da je „Otac” porodična drama, ali daleko od toga da se naša predstava tretira kao nekakav naturalistički materijal. Nismo ostali u raljama realističnog, konzervativnog, nepokretnog teatra. To u Mađelijevom scenskom oku posebno dolazi do izražaja i mi zaista kreiramo potpuno magičan svet koji počinje da zbunjuje onoga koji gleda, a ne samo protagoniste same predstave. Verujem da predstava komunicira na više nivoa, ne samo u smislu tekstualnog predloška, i na nivou onoga što se kazuje na sceni već i na uzbudljivom sistemu slika, odnosa simbola i Mađelijeve mašte koja je zaista jedna od mladalačkijih i raskošnijih koje sam upoznala.

Tumačite Zelerovu junakinju Anu. Ko je ona?

Moja Ana je kao neka mešavina svega. U nekom smislu možemo da kažemo da ona jeste žrtva okolnosti i udovoljavanja muškarcima oko sebe, koji to puno, puno očekuju. Ona želi da sačuva svoga oca, sa druge strane i svoga muža. Jedina osoba koju ne stiže da sačuva jeste ona sama. Ana ponekada postaje i ono što njen otac vidi. Ponekad je vidimo tačno onakvom kakva je iznutra i sa svojim burnim previranjima, kojima ne dopušta da budu vidljiva onima koji je okružuju.

Ljude posmatramo kroz njihova dela. Koliko je delikatno nositi ključeve pozorišta? Šta je za vas gluma?

Nekako odmalena nisam imala dilemu da je ovo zaista pravac kojim sam želela da idem. Ne mogu da vam kažem da mi je taj pravac udoban i da mi je uvek išao lako. Čak moram reći: i naprotiv! Postoje neki vrlo retki trenuci koji se dogode na sceni u kojima se osećate kao prava osoba na pravom mestu. Ne želim da zvučim pretenciozno kada to kažem, ali zaista sam umela da se osećam na sceni kao prava osoba, na pravom mestu, bez obzira na sve muke koje prate glumački život. Znam da ljudima to može zvučati i smešno i razmaženo jer se retko govori o grubosti glumačkog posla, o neizvesnosti, o egzistencijalnim neuslovima… Ipak, za mene je moj posao neodvojiv od moje ličnosti, mog života, ljubavi.

Vaše junakinje kao da su deo vas. Kako pronalazite nit, jedinstvo sa heroinama koje tumačite?

Čini mi se da nije samo floskula kada se kaže da se glumci i uloge međusobno biraju. Imala sam sreću da radim sa jako talentovanim rediteljima i saradnicima. Takođe sam imala sreću da reditelji očekuju od mene različite stvari. To je jako važno za glumca, a nažalost nije tako često. Nekako sam imala priliku da napravim neku vrstu dijapazona. I zahvalna sam na tom putu i na svim ljudima koje sam na njemu srela.