Kako se Ivan Atanasov Šešelj skrasio u Gornjem Milanovcu

Nadomak Aleksinca, s desne strane auto-puta ka Nišu, pažnju pleni skladna crkvica do koje vodi staza oivičena lipama. Do nje se teško stiže: valja voziti još osam kilometara do Aleksinca, izaći s auto-puta i vratiti se natrag do sela Gornji Adrovac. Pa ipak, mnogi navraćaju. Jer to je mesto hodočašća još od 1903. godine, kada je na placu koji je otkupila kraljica Natalija, novcem grofice Marije Rajevske i trudom vladike Nikanora, episkopa niškog, podignut taj hram na mestu pogibije pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog, u kojem se, kao relikvija, čuva njegovo srce. Žitelji sela ga nazivaju i Ruska crkva, a ponekad i Crkva ljubavi.

Pukovnik Nikolaj Rajevski poginuo je 1. septembra 1876. godine kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu. Neko je nadahnuto napisao da mu je bilo dovoljno samo šesnaest dana da uđe u našu istoriju. Iz povesti je prešao u mit, pa se maštarilo i da su on i njegova sudbina poslužili kao nadahnuće velikom Tolstoju kada je smišljao lik Vronskog u romanu „Ana Karenjina”. Nije! Ta počast je pripadala njegovom dedi, slavnom generalu Otadžbinskog rata protiv Napoleona 1812. godine, koji je, kao i unuk, nosio ime Nikolaj Nikolajevič Rajevski.

Na beogradskom Novom groblju, na parcelama 80, 80a, 90 i 90a, nalazi se Ruski nekropolj, gde počiva oko 3.000 ruskih emigranata iz prvog i drugog talasa izbeglih, sveštenici, vojnici, istaknuti predstavnici ruske nauke i kulture koji su spas od boljševika pronašli upravo u prestonici Kraljevine SHS. Ispred njega je monumentalni spomenik „Ruska slava”, a na obodu je Iverska kapela.

U maloj crkvi Svete trojice, iza hrama Svetog Marka, nalazi se grob generala Petra Nikolajeviča Vrangela, koji je svoj nevoljni egzil započeo u Beogradu, a nastavio u Briselu, gde je i umro aprila 1928. Ali, po izričitoj želji pokojnika, već dogodine njegovi posmrtni ostaci preneti su ovamo, u Beograd. U Kanjiži počiva njegov saborac general Vranicki, koji se dobrim ljudima koji su ga prihvatili odužio podižući im Svetosavski dom.

Valjda nema grada u Srbiji a da u njemu spas od svojih osvetoljubivih zemljaka uzletelih na krilima revolucije nije pronašao i neki „beli Rus”. U prestonici su ostavili najdublji trag zahvaljujući arhitektama Krasnovu, Lukomskom i Samoilovu, koji su projektovali i izgradili nekoliko važnih državnih zdanja, a Nikolaju Krasnovu je nedavno otkriven spomenik u samom centru grada, u Tašmajdanskom parku, delo poznatog srpskog vajara Nebojše Savovića Nesa.

Na gornjomilanovačkom groblju je od 1954. godine skromna stela nad grobom Ivana Atanasova Šešelja izbeglog iz boljševičke Rusije, koji je za svoj iznuđeni egzil odabrao tu varošicu pod Rudnikom. Na kamenu, umesto epitafa, ispisan je tekst: „Za trideset godina rada u našoj kući zaslužio si više.” U potpisu je porodica Karaulić, mada su o Ivanu Rusu svi žitelji Gornjeg Milanovca mislili isto. Bio je sasvim običan, ali vredan, čestit i tih čovek koji se u srca svojih novih komšija uselio zahvaljujući dobroti, pomažući svakom kome je pomoć bila potrebna.

Pomislilo bi se da su to odavno napisane priče, ali Veliki Majstor Slučaja vreba svaku zgodnu priliku da nas iznenadi nečim starim, a do sada nepoznatim, ili novim, ali do juče nezamislivim.