Raskol u ukrajinskom parlamentu

Ukrajinski predsednik Viktor Juščenko potpuno je u defanzivi. Odlukom da njegov koalicioni partijski blok, koji sačinjavaju „Naša Ukrajina” i „Narodna samoodbrana” (NU-NS), izađe iz savezništva sa Blokom Julije Timošenko (BJUT), praktično je otvorio put za stvaranje nove većinske koalicije u Vrhovnoj Radi (parlamentu), a možda čak i za raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora. U svakom slučaju, ukoliko u zakonskom roku Rada ne profunkcioniše sa novom jasnom parlamentarnom većinom, šef države je spreman da se za izlaz iz krize obrati biračima.

„De fakto, u Vrhovnoj Radi je stvorena nova parlamentarna koalicija. Blok Julije Timošenko ušao je u saradnju sa Partijom regiona (PR) i komunistima (KPU). BJUT je odbacio sve predloge o konstruktivnom radu koji su stigli od strane NU-NS”, obznanio je Juščenko.

Zasedanje Vrhovne Rade u utorak pretvorilo se u pravi haos, prenose ukrajinski mediji. Predsedavajući parlamenta Arsenij Jacenjuk (NU-NS) u jednom trenutku je u znak protesta napustio salu i svoj posao prepustio zamenicima. Njegov gnev izazvala je očigledna odlučnost deputata iz PR i BJUT da izdejstvuju preraspodelu punomoćja vlasti, i premijeru daju ovlašćenja koja po važećem ustavu pripadaju isključivo predsedniku. Tako će, na primer, premijer u buduće imati pravo da odstranjuje sa dužnosti ministra inostranih poslova i ministra odbrane što je, do sada, bilo u isključivoj nadležnosti predsednika.

I ne samo to, deputati su izglasali zakon kojim je, prvi put u istoriji Ukrajine, omogućeno pokretanje procedure impičmenta (prevremenog uklanjanja sa dužnosti) šefa države. Podsetimo, do sada su na predlog pomenutog zakona ulagali veto i Leonid Kučma i Viktor Juščenko. Interesantno je, međutim, da su njegovo izglasavanje podržali ne samo svi deputati PR, BJUT, KPU nego i devet deputata iz frakcije NU-NS.

Od samog dolaska na vlast (tokom „narandžaste revolucije” 2004), Juščenko je muku mučio sa neposlušnim deputatima. Stalni problem je to što njegova partija („Naša Ukrajina”) spada u one političke snage koje u određenim situacijama mogu da predstavljaju jezičak na vagi uticaja, ali ne i da same kreiraju taj uticaj. Svojevremeno neuspelo parlamentarno„druženje” sa najljućim protivnikom, „Partijom regiona” koju predvodi bivši premijer Viktor Janukovič, produžilo se posle vanrednih parlamentarnih izbora 2007. u jednako neuspešnu saradnju sa „narandžastim” saveznikom, Blokom Julije Timošenko. U svakoj od dve pomenute koalicije Juščenko je morao da se zadovolji ulogom „druge violine”. I dok je kao šef države nekako i opstajao, kao partijski lider doživljavao je udarac za udarcem.

Sad su se okolnosti ponešto izmenile. „Ubrzanje” je usledilo posle neuspešnog rata gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija protiv sunarodnika iz Južne Osetije i Abhazije, koji je Juščenko podržao u punoj meri. To je, na neki način, ilustrovao i Arsenij Jacenjuk objašnjavajući svoju odluku da na onako neuobičajen način napusti zasedanje parlamenta: „Rada nije uspela da izglasa nijednu odluku o Kavkazu”, rezignirano je zaključio predsedavajući.

Nema nikakve sumnje da su dešavanja u najvišem ukrajinskom zakonodavnom telu samo uvod u obračun u samom vrhu države. Naime, prema najnovijim istraživanjima javnog mnjenja, Ukrajinci bi na mestu šefa države najviše voleli da vide Juliju Timošenko (24,6 odsto), potom Viktora Janukoviča (19,5 procenata), pa tek onda Viktora Juščenka (5,3 odsto birača). Kratkotrajno jačanje pozicije sadašnjeg predsednika uslovljeno njegovom podrškom Sakašviliju i samim tim podgrejanom nadom da bi vrata EU i NATO za Ukrajinu mogla da se dodatno odškrinu, teško da će se održati na dugi rok. Pretpostavkaje, naime, da će posle odlučne akcije Rusije na Kavkazu obe pomenute organizacije morati da preispitaju svoju politiku prijema novih članica i usklade je sa saznanjem da Moskva ima sasvim adekvatne odgovore na pretnje njenim strateškim interesima u Evropi i svetu, a posebno na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza.