Dostojanstvo ličnosti

Po prirodi svojoj čovek ima (urođeno) dostojanstvo, a ima i potrebu da ga brani, jer je ono okosnica ličnosti.

Čovek sleduje dostojanstvo samim tim što je stvoren po obličju Božjem i što je njemu dato da vlada zemljom. On pozvanje svoje ostvaruje samo ako ima dostojanstvo.

Zato, kada govorimo o dostojanstvu čoveka, mislimo na dostojanstvo ličnosti.

Lik i ličnost

Nije isto imati lik i biti ličnost. Lik je spoljna slika čoveka; ličnost je unutrašnja slika čoveka, izraz njegovog duhovnog bića.

Iz toga proishodi da je svako od nas, kako je to ukazivao patrijarh Pavle, jedinstvena, neponovljiva ličnost – unikat. Ličnost čini skup integrisanih karakternih osobina, zadobijenih rođenjem, vaspitanjem, obrazovanjem, socijalizacijom i sopstvenom duhovnom nadgradnjom. Ta „građa” ličnosti kod svakog je drugačija, i zato nema (dvoje, a kamoli više) istih ljudi, i zato je svako od nas – osobena ličnost.

Kad je tako, svaki čovek zaslužuje da se poštuje i da se uvaži jedinstvenost i neponovljivost njegove ličnosti. Zaslužuje poštovanje dostojanstva njegove ličnosti.

Dostojanstvo, dakle, proizilazi iz same suštine ljudskog bića. Proizilazi iz bogolikosti čoveka i njegovog pozvanja. Otuda se i kazuje da je ljudsko dostojanstvo čovekova istinska priroda.

Ljudsko dostojanstvo je čovekova središnja vrednost koja opredeljuje sve druge vrednosti. I zato od bližnjih često slušamo dobronamernu poruku: „budimo dostojanstveni”, „čuvaj dostojanstvo”, „idi uspravno (dostojno) kroz život”, „ne daj da ti iko ugrožava dostojanstvo”...

To je imperativ ljudskog života i postojanja. Zato etika zahteva poštovanje ljudskog dostojanstva. To je opšte načelo svakog uređenog društva.

Uvažavajući činjenicu da se o slobodi i pravima čoveka, o slobodnom razvoju ličnosti, ne može govoriti bez poštovanja njenog dostojanstva, savremeni pravni sistemi garantuju poštovanje dostojanstva ličnosti. Tako, važeći Ustav Srbije (2006) garantuje dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (čl. 23) kao apsolutna prava, koja se ne mogu ograničiti ni u vreme rata, ni u vanrednim situacijama (čl. 202 st. 4). Ustav Srbije (u čl. 23) jemči dostojanstvo i slobodni razvoj ličnosti, pa kaže:

„Ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite.

Svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom.”

Šta god da čini, čovek ima potrebu da drži do svoga dostojanstva. Jer se njegovim gubljenjem narušava sama ličnost. Za onoga ko dostojanstveno kroz život ide, ko zna šta u životu hoće i ko se za to dostojno bori, kaže se da je – ličnost. A za onog ko ne drži do sebe, do svog karaktera, ko nije postojan u svom stavu, kaže se da je – bezličan.

Čovek se poznaje po liku i delu – po tome kakva je ličnost i kakvo delo ima.

Samo s dostojanstvom, čovek je – živ čovek. Bez dostojanstva, to je – mrtav čovek. I zato se čovek i životom bori za dostojanstvo. Shvata da život bez dostojanstva nema smisla. Neprijatelj čoveka najpre nasrće na njegovo dostojanstvo. Čini to, svesno ili nesvesno, da bi s ubijanjem dostojanstva na kraju ubio i samog čoveka. Ali, ipak, dostojanstvo čoveka ne može se ubiti bez udela samog čoveka kojem ono pripada. Može se ubiti čovek, ali se ne može ubiti njegovo dostojanstvo, ukoliko je istrajan u odbrani časti.

Istorija celim svojim tokom uveliko je ispisana borbom za dostojanstvo. Da nije tako, zar bi danas bilo ovog sveta?

Čuva se dostojanstvo čoveka; čuva se dostojanstvo naroda. U čuvenom Boju na Kosovu, kada je bilo biti ili ne biti za srpski narod, knez Lazar pred sam boj vojsci svojoj besedi: „Bolji nam je podvig smrti, negoli stidan i ropski život; bolje nam je u boju od mača smrt podneti, negoli pleća neprijateljima našim dati.” Poziva vojnike da se postaraju, kako bi „poživeli večno na nebesima”, da bi se „upisali u knjigu života”.

Za obraz i slobodu

I u naše vreme nastavlja se ispisivanje stranica istorije borbom za dostojanstvo. Na posebno hrabar i odlučan način to je ispisala, 1974. godine, jedna mlada, osamnaestogodišnja srpska devojka Milica Kostić, rođena u materijalno oskudnoj, ali duhovno bogatoj kući u selu Strojnica podno Kopaonika. Zloupotrebom njene dobrote, u nameri da pomogne drugima, na prevaru je namamljena u stan, na 11. spratu, stambene zgrade u Kruševcu, gde je išla u medicinsku školu. Braneći se od petorice siledžija, koji su bili odlučni u svojoj prljavoj nameri da je obeščaste, Milica, da bi sačuvala obraz, čast i dostojanstvo, iskoristila je trenutak njihove nepažnje i bacila se kroz prozor, sa visine od četrdeset metara. Ubrzo potom podlegla je tom prilikom zadobijenim teškim povredama.

Pošto se saznalo kako je postradala, na njenu sahranu u rodnom selu došlo je nekoliko hiljada ljudi iz Kruševca, Brusa i okolnih mesta; među njima i 400 učenica Medicinske škole u Kruševcu. Sahranjena je u beloj haljini, kako priliči njenom podvigu i njenoj žrtvi za obraz, slobodu i dostojanstvo.