U politici nema prijateljstva

Na sastanku predsednika Srbije i premijera Kosova s predstavnicima EU gospodinom Lajčakom i gospodinom Boreljom 18. marta u Ohridu dogovoren je Sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Posle višečasovnih razgovora i dogovora sačinjen je Ohridski sporazum. Taj sporazum u prisustvu predstavnika EU usmeno su prihvatili i predsednik Srbije i premijer Kosova. U mnogim tačkama taj sporazum nije povoljan za obe strane – Beograd i Prištinu. Sporazum koji nije po volji obema stranama je dobar. Ne bi bilo dobro da je samo jedna strana bila zadovoljna.

Predstavnici EU Lajčak i Borelj istakli su da je sporazum u svim tačkama obaveza za obe strane i da više nema promena. To je sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine i ostaje dogovor o njegovoj implementaciji. Sporazum su prihvatile sve zemlje EU, i one koje ne priznaju Kosovo kao državu, kao i SAD. Beograd i Priština moraju da rade na što bržoj realizaciji, prema planu, pojedinih tačaka sporazuma. Strana koja opstruiše primenu sporazuma imaće znatne posledice – i finansijske i one u daljoj saradnji u pristupu EU.

U Srbiji su stranke opozicije različito reagovale na sporazum. Sve desničarske stranke (Dveri, Zavetnici, Novi DSS, pa i Narodna stranka) apsolutno su protiv sporazuma. Smatraju ga izdajom i kapitulacijom, traže izbore na svim nivoima i ostavku predsednika republike. Njihovi zahtevi i predlozi vratili bi nas devedesete godine 20. veka i ugrozili dalji privredni i ekonomski razvoj Srbije. Oni predlažu i prekid pregovora s EU. Stranke proevropske orijentacije smatraju da je sporazum loš po nas, ali pošto ne može ništa da se menja – da se što pre i više radi na pregovorima s EU. Te stranke su protiv priznanja Kosova kao države i članstva u UN. Treba naglasiti da se sporazumom ne traži od nas da priznamo Kosovo, a prijem Kosova u UN zahteva veliku proceduru, jer ide preko SB UN, a u Skupštini UN trebalo bi da glasaju dve trećine članica.

Treba što više da radimo na saradnji s EU i na ispunjavanju uslova za otvaranje novih klastera. Našu spoljnu politiku treba da usaglasimo sa spoljnom politikom EU i uvedemo sankcije Rusiji. U našoj zemlji stvorena je značajna atmosfera proputinizacije i antizapadne propagande (Demostat). Zbog neuvođenja sankcija Rusiji već sada imamo finansijske posledice, jer nam se smanjuje saradnja sa EU, a vlast smatra da u tome možemo još da izdržimo i da sankcije treba primeniti tek kad posledice budu neizdržive za zemlju i građane.

Kad je reč o sankcijama prema Rusiji, treba da podsetimo na maj 1992. godine, kad se u SB UN glasalo o uvođenju sankcija Srbiji. Tada je glasala i Rusija, a mogla je kao stalna članica SB da stavi veto. To nije uradila. Te sankcije našoj zemlji bile su veoma rigorozne i teške, a 1993. godine imali smo inflaciju nezapamćenu u svetu. Sankcije su nam trajale sve do formiranja nove demokratske vlasti posle oktobarskih promena 2000. godine.

Nama u Srbiji prvo u interesu treba da budu prosperitet, privredni, ekonomski razvoj i bolja budućnost za građane. U politici nema prijateljstva, svako gleda interes za svoju zemlju. U našoj istoriji, od kneza Miloša, obe dinastije – Obrenović i Karađorđević, bile su okrenute Zapadu, kao i FNRJ i SFRJ, kao i u pokretu nesvrstanih. Setimo se 1948. godine i Informbiroa.

S EU i SAD imamo najveću privrednu i ekonomsku saradnju, naša privreda orijentisana je na EU i SAD. Više od dve trećine našeg uvoza i izvoza su ka Zapadu, od kojeg dobijamo i najviše donacija. Na Zapad su orijentisani naši lekari, stomatolozi, inženjeri, radnici kada traže posao, a naši đaci svoje studije nastavljaju na prestižnim univerzitetima Engleske i SAD.

Na kraju, radimo da naša zemlja ima bolju perspektivu i bolju budućnost. To su pokazale naše komšije i bivše zemlje Varšavskog pakta, koje su sada članice NATO-a i EU. Mi smo u SFRJ bili bolje razvijeni od njih i imali viši standard, a sada nas je većina tih zemalja prestigla.

Prof. dr Miroslav Kuburović,
redovni profesor u penziji univerziteta u Kragujevcu