Za Milicu prepreke ne postoje

Milica Knežević ima 29 godina, završila je softversko inženjerstvo i radi u jednoj IT kompaniji. Pliva, vesla, roni, skače iz aviona padobranom sa 3.000 metara. Upravo se vratila iz Njujorka, gde je u Ujedinjenim nacijama govorila u ime mladih iz Evrope. Na prvi pogled deluje da za nju nema prepreka. A one su za Milicu bukvalno na svakom koraku.

– Bilo mi je zanimljivo da vidim kako u jednom ogromnom gradu može slobodno da se kreće neko ko koristi kolica. Njujork je pristupačan, imala sam veliku slobodu izbora šta ću da vidim, mada ima još prostora za unapređenje. Kao i svaki turista obišla sam glavne atrakcije – Tajms skver, Kip slobode, Bruklin most, MOMU, Central park... – počinje priču Zrenjaninka kojoj je saobraćajna nezgoda u 15. godini zauvek promenila život.

Nekadašnji đak generacije, sportista, učesnica raznih takmičenja iz prirodnih nauka, posle nesreće je bukvalno učila ponovo da sedi, puzi... Uprkos prognozama lekara uspela je da sedne u kolica, a zahvaljujući jakoj volji i podršci porodice i drugova i da završi srednju Ekonomsko-trgovinsku školu, a potom i Tehnički fakultet „Mihajlo Pupin”.

– Kada sam posle saobraćajne nezgode i dve godine provedenih po bolnicama htela da se vratim u školu rekli su mi da moram vanredno, tada ništa nisam znala o pravima osoba sa invaliditetom. Nije bilo šanse da koristim gradski prevoz, a u školi je bila tona stepenica. Šta ću, ćuti, izdrži. To je značilo i da nema više takmičenja, izlazaka s društvom, sve ono što je bio deo moje normalnosti. Učila sam kod kuće, uz pomoć svezaka od drugara i onda sam išla u jedan dan da polažem ono što se uči godinu dana u školi. Mama je vozila, nosila me uz stepenice... I dan-danas ne znam odakle joj tolika snaga, emotivna i fizička – priča Milica.

Došao je red na studije, dočekala je ista priča: fakultet je bio potpuno nepristupačan. Ali do tada je Milica naučila sve o pravima koja je mislila da nema: da ima pravo da studira kao i bilo koja druga mlada osoba, da nije u redu da je nose uz stepenice na predavanja ili ispit, da nije u redu da ne može da ode u toalet jer se nalazi na spratu... Uprkos obećanjima uprave pre upisa da će fakultet učiniti pristupačnim to se nije dogodilo, a tokom drugog semestra kap je prelila čašu kada je profesor bez objašnjenja izmestio polaganje ispita iz prizemlja na sprat. Uz pomoć društvenih mreža i medija podelila je priču o tome kroz šta prolazi i u naredne tri i po godine izgrađen je lift, prilagođen toalet, postale su pristupačne sve učionice, sklonjen prag iz amfiteatra, obezbeđen prilaz klupama jer pre toga Milica nije mogla da sedi sa ostalim kolegama, nego je bila izdvojena.

– Ima još prostora za poboljšanje. I nije ovo samo lična borba; znala sam da postoje i drugi mladi ljudi koji žele da upišu fakultet i koji imaju pravo da studiraju i možda sutra tu i da rade... Jeste posle mene upisano još studenata sa invaliditetom, to jeste moja pobeda, ali mi je i krivo, jer to je smo jedan fakultet, a koliko ih ima u Srbiji, da ne govorimo o osnovnim i srednjim školama... – kaže ova hrabra devojka.

Pitamo je kako je došla do Ist rivera. Kaže da je imala čast i privilegiju da predstavlja mlade Evrope na 67. zasedanju Komiteta o položaju žena, u okviru kojeg je prvi put organizovan i Interaktivni dijalog mladih. Birali su petoro govornika iz čitavog sveta, a ona je bila predlog Agencije UN za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena iz Srbije. Pred predstavnicima država članica UN i nevladinih organizacija Milica je govorila na temu rodne ravnopravnost i tehnologija.

– Nas petoro, svako u ime svog regiona, ukazali smo na probleme sa kojima se suočavamo. Ja sam pričala o pravima žena i devojčica sa invaliditetom koje se i dalje bore za osnovna ljudska prava u najvećem delu sveta i objasnila da u pogledu tehnologija stanje nije drugačije nego u fizičkom svetu: suočavamo se sa diskriminacijom i segregacijom. Ono što su rampe u fizičkom svetu, novac je u tehnološkom, jer su žene i devojčice sa invaliditetom najsiromašnije među najsiromašnijima. Dostupnost uređaja kao uslova da bi se tehnologija mogla koristi je veliki problem. Danas postoji mnogo sjajnih programa gde se radi na digitalnom obrazovanju, uključivanju u svet STEM nauka, ali se nikada ne postavlja pitanje koliko je takvih programa dostupno osobama sa invaliditetom. Tehnologija treba da nam pomogne da ostvarimo pun potencijal, a ne da stvori još veće razlike – priča Milica.

Za raspravu posle njenog govora se javilo više učesnika nego što je bilo vremena. Na kraju su usvojeni zaključci koji će biti prosleđeni svim državama članicama UN: izrada nacionalnih i međunarodnih strategija, analiza stanja, promena zakona, alociranje resursa i da u sve to mora da se uključe i žene i devojčice sa invaliditetom. Recimo, navodi naša sagovornica, ako se uradi analiza stanja pismenosti žena u Srbiji, neće pokazati gde su osobe sa invaliditetom, a onda su i pogrešna rešenja koja se donose.

Milica je puna planova i ne sumnjamo da će ih ostvariti. Na kraju kaže da nikada ne bi sve ovo uspela bez podrške porodice, pre svega majke, mlađe sestre i bake. A dečko na čiju je utakmicu krenula kada se dogodila saobraćajna nesreća kada je imala 15 godina, danas je njen – verenik. Blistavi primeri u mračnim vremenima.

Pročitajte tekst ponovo. I uklonite prepreke.