Pozorište nije hipodrom

I naravno velika odgovornost, ali budući da je zaista tako, onda da krenemo ipak prvo od toga, kaže u intervjuu za „Politiku” reditelj Nikita Milivojević, koji je pre nešto više od mesec dana imenovan za novog umetničkog direktora Bitefa i tako dobio priliku da tokom naredne dve godine, kroz svoju teatarsku viziju odredi novi koncept i selektuje predstave za predstojeće 57. festivalsko izdanje ovog prestižnog pozorišnog festivala.

– U našem pozorišnom okruženju nijedan festival nema takav ugled, nijedan ne može da se pohvali da je u njemu u tolikoj meri ispisana istorija pozorišta 20. veka kao što to može Bitef. Ali pored svega ovoga, uvek postoji i neki lični razlog koji je za mene često najvažniji i presudan u raznim odlukama. Tako i ovoga puta dolazak na mesto umetničkog direktora Bitefa doživljavam i kao povratak „kući”. Četiri godine koliko sam proveo u Bitefu, između 2005. i 2009, smatram vrlo važnim i kreativnim periodom u svom pozorišnom životu. A jedna od najlepših stvari koje su mi se desile svih ovih godina koliko sam u pozorištu vezana je upravo za to vreme, tačnije za trenutak kada sam odlazio iz Bitefa, 2009, i kada je čitav kolektiv potpisao peticiju da ostanem još četiri godine. To naravno ne treba bilo kome nešto posebno da znači, sem meni, ali je ipak vredno pažnje. Nije baš nešto tako uobičajeno kod nas. Kada se na kraju sve malo ozbiljnije sabere i oduzme, jedino takve stvari zaista ostaju da se pamte, sve ostalo što radimo je manje-više, „pozorište” za druge. U tom smislu ovaj poziv da se vratim u Bitef je, mogao bih reći, nastavak te priče. Uvek je lepo ići tamo gde znaš da si dobrodošao – tvrdi Milivojević.

Dugo birate naslove koje radite. Takav odnos imate i prema predstavama koje selektujete. Kakvo je vaše aktuelno promišljanje Bitefa? Kako ćete da odredite novi koncept i selektujete predstave budući da je ostalo jako malo vremena da potpišete naredno 57. izdanje Bitefa?

O konceptu Bitefa ne mogu u ovom trenutku mnogo toga da vam kažem, jer neki prvi okvir koji imam još uvek i sam proveravam, ali ono što sigurno znam i mogu da kažem jeste da će moj posao selektora biti „timski rad”. U svemu što radim uvek i pre svega sam reditelj, a to pored ostalog znači da moj rad uvek podrazumeva tim saradnika koje pažljivo biram i za koje verujem da možemo zajednički nešto važno i zanimljivo da uradimo. Tako je i ovoga puta, oko mene su neki novi mladi ljudi i naš rad biće „koselektorski”.

U „podnaslovu” Bitefa stoji „nove pozorišne tendencije”. Na koje nove fenomene treba obratiti pažnju budući da i te kako poznajete tokove teatra?

To je jedna od onih stvari za koje mislim da nemaju konačan odgovor u pozorištu, mogli bismo uvek iznova postavljati isto pitanje: šta su u stvari „nove pozorišne tendencije”, šta je zaista savremeno, moderno, ili nije. Čini se da u toj „raspravi” ostaje uvek dovoljno prostora za razne predrasude i „manipulacije”, ali tako nekako je i u drugim umetnostima, ne samo u pozorištu. Postoji recimo ona čuvena anegdota koja se pripisuje Betovenu. Kada mu je jedan od učenika doneo neko svoje delo, kompozitor je rekao da tu ima mnogo novih i dobrih stvari, na šta ga je učenik zahvaljujući mu se, odmah prekinuo rečima da je divno tako nešto čuti iz usta jednog genija! Veliki kompozitor je na to rekao: „Dozvolite da završim… Dakle, ima mnogo novih i dobrih stvari, ali ono što je dobro nije i novo, a ono što je novo ne znači i da je dobro!” Grotovski bi rekao: „Otkrića su iza nas i moramo putovati unazad da bismo ih dosegli.” Dakle, verujem da su staro i novo u pozorištu uvek u nekoj živoj simbiozi: jedno je ugrađeno u drugo. Na sličan način kao što su povezani prošlost i budućnost. Mi ne živimo samo u sadašnjosti, već takođe i u prošlosti i budućnosti. Nemoguće je u teatru trčati trku sa stvarnošću, pozorište nije hipodrom. Novi „fenomeni”, problemi, rađaju se svakoga dana i zastarevaju brže nego što mislimo, naročito oni nametljivi kojih je prepuna naša svakodnevica, a ljudi i dalje nastavljaju da vole, da pate, budu srećni, nesrećni, dobri, zli... Naravno, svaka generacija prepoznaje nešto specifično svoje u odnosu na svet i vreme u kojem živi, shodno tome i reaguje, neprestano pronalazi neku novu formu za svoj izraz, tako da se pozorište u tom smislu neprestano menja, ali mislim da postoje stvari koje uvek prepoznajemo kao dobro pozorište. Ako ima mašte, hrabrosti, strasti, a pre svega istinitosti, za mene je to onda pravo pozorište i prepoznajemo ga u svakom vremenu, bez obzira na formu.

U Ljubljani radite svoju autorsku predstavu „Šumska staza se račvala na dve, razmišljajući o jednoj, izabrao sam drugu”. Kakvo vam je iskustvo sa čudesnom glumicom Milenom Zupančič?

Naslov predstave je preuzet iz čuvene pesme Roberta Frosta „The Road Not Taken”, nekoliko stihova koristimo u predstavi, oni su na neki način ugrađeni u njenu osnovnu ideju. U predstavi imam dve čudesne glumice : Milenu Zupančič i Natašu Barbaru Grančar. Sa Milenom sam prijatelj godinama, još od naše prve predstave u SNG-u u Ljubljani. Još tada smo počeli da se dogovaramo i razmišljamo o novom projektu, i evo tek sada nam se „posrećilo”. Milena je jedna od najzanimljivijih glumica koje znam, njena energija je zapanjujuća, podseća me na slovenačku Melinu Merkuri. I danas se jasno sećam trenutka kada sam je prvi put gledao na sceni, na Sterijinom pozorju, davne 1985. godine u predstavi „Ana” Rudija Šeliga, u režiji Dušana Jovanovića. Bio sam student režije, apsolutno fasciniran predstavom, naročito Milenom... U to vreme SMG iz Ljubljane je bio pojam svega najboljeg u teatru. I onda život nekako udesi da nas dvoje kasnije radimo zajedno, družimo se, postanemo prijatelji. Što se tiče same predstave, ona je na neki način posvećena mojoj majci. Napisao sam tekst u vreme korone. Za poslednjih 30 godina nikada nisam proveo toliko vremena u svojoj rođenoj kući – sa majkom. I tako je nastao tekst. To je pre svega priča o usamljenosti, tačnije o sećanjima i snovima. Oni su izgleda jedino što nam zaista pripada. To je drama sećanja, izgubljenog vremena koje se stalno vraća i opseda nas, ono što pred nama oživljava u predstavi jeste prošlost. Tekst je inspirisan u velikoj meri dramama Beketa. Hteli ne hteli, na kraju uvek stignemo do Beketa.

Pozvani ste i da u Grčkoj ovoga leta režirate Eshilove „Persijance” u Elefsini, aktuelnoj prestonici kulture. Kakvo čitanje Eshila ćete ponuditi Grcima?

„Persijanci” imaju posebno mesto u grčkoj istoriji, to je sigurno jedan od najigranijih komada svake godine u Grčkoj. Istovremeno to je jedna od najvažnijih priča grčke istorije, bitka kod Salamine je, reklo bi se, prekretnica istorije toga vremena, Eshil je takođe u njoj učestvovao. Ono što verujem da će biti posebno zanimljivo u našoj predstavi jeste da će se igrati upravo tamo gde se odigrala i čuvena bitka: jednim delom na moru, a zatim na samom ostrvu Salamina. Preko puta ostrva, u brdu, i danas je mesto sa kojeg je Kserks, čuveni persijski vođa, sve vreme posmatrao tu pomorsku bitku, potpuno uveren u pobedu, jer su po broju brodova i ljudi bili daleko nadmoćniji od Grka. Međutim, očekivana pobeda pretvorila se u katastrofalan poraz. Za samo jedan dan Kserks je izgubio sve ono što su generacije pre njega stvarale, ogromno Persijsko carstvo više nikada nije bilo isto, moć kakvu je do tada imalo nestala je zauvek. Meni se upravo ta vizura gubitnika učinila posebno uzbudljivom, tako da je predstava zapravo „unutrašnje” putovanja Kserksa, tačnije njegove savesti, upravo tamo gde bi najmanje želeo da ide, na mesto zločina, na Salaminu. Na početku predstave publika ulazi na brod, i svi zajedno krećemo prema Salamini. Na brodu igramo prvih nekoliko scena, zatim stižemo na ostrvo i nastavljamo tamo da igramo „drugi deo” predstave. U međuvremenu jedan deo igramo i u moru oko nas, tako da je predstava u stvari putovanje na kojem sve vreme pratimo glavnog junaka.

 Predajete glumu-režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Važite za strogog, ali i omiljenog profesora. Koliko je teško biti autentičan, principijelan, dosledan, svoj?

Hamlet bi rekao: „Ja moram surov biti da bih dobar bio.” Biti autentičan znači pre svega biti slobodan. Svojim studentima stalno govorim da treba raditi stvari u koje ti veruješ, a ne ono u šta bi hteo da uveriš druge, stvari koje imaju veze s tobom, tvojim osećanjem. Ako ti ništa ne osećaš u komadu koji režiraš, kako misliš da preneseš bilo kakvo osećanje gledaocu? Uglavnom pokušavam da im govorim o stvarima u koje i sam verujem, ono što mislim da može da im bude od koristi. Nastojim da im prenesem ono što sam u međuvremenu naučio, što mi je bilo značajno i pomoglo u radu. Verujem da im treba govoriti iz ličnog iskustva, živim primerima, kao što je to, recimo, radio Piter Bruk. Meni je to što on piše bilo uvek inspirativno. Inače, primećujem da s vremenom postajem sve više osetljiv prema studentima, sigurno i zbog toga što su manje-više godišta moje dece. Ali pre svega zbog toga što imam utisak da je toliko toga oko njih danas zbunjujuće i radi protiv njihovog talenta, godina. Zbog mnogih stvari meni je često gotovo žao novih generacija, imam utisak da su uvučeni u svet koji sve radi protiv njih, mada naizgled uopšte nije tako, i u tome je čitava perfidnost sadašnjeg vremena.