Državni sektor

Čitao sam pre neki dan izjave nekakvih predstavnika sindikata „Elektroprivrede Srbije” u kojima se oni protive određenim promenama unutar sistema EPS-a koje je namerila da sprovede ministarka energetike sa sve ovim ekspertima iz Norveške koji su dovedeni kako bi od ovog javnog preduzeća napravili profitabilno akcionarsko društvo. Inače sam neko ko se ježi na postojanje sindikata kakvi su kod nas, jer me rukovodstva sindikata uglavnom podsećaju na samoupravljače. Duh Edvarda Kardelja živi kroz njih.

Jedan od razloga zbog kog prezirem rad u javnom sektoru jesu upravo shvatanja da su državna i javna preduzeća krave muzare u kojima mora da se isplati na kraju meseca neka plata bez obzira kako to preduzeće posluje. Može i da se ne dolazi na posao, može da se štrajkuje kada ti padne na pamet, može i ništa da se ne radi. Svaka pomisao na promenu takvog načina razmišljanja, odnosno na promenu svesti, iste sekunde angažuje armiju sindikalaca koji poput nekadašnjih radničkih saveta svaki put krenu u štrajkove i mitingovanje samo da do promene ne dođe. Znaju dobro da bi svaka promena dovela do toga da najpre moraju da rade, da bi se zaveo red, da ne bi mogli da čerupaju firmu u kojoj rade, da bi morali da se takmiče na tržištu i da ne bi bilo više državnih dotacija za nerad. Znam da će mnogi koji ovo budu čitali osuti paljbu po meni, ali baš me briga. Znaju oni dobro da sam u pravu i da je ovo što pišem surova istina, ali poenta je da se istina ne predočava javnosti i da se zadrži učmali sistem i samoupravljačko razmišljanje.

Lično, od državnog sektora bežim kao đavo od krsta. Uvek svima, posebno mladima, toplo preporučujem da se nikako ne zapošljavaju u državnom sektoru, jer šanse za kreativnošću su nikakve. Naprotiv, tamo gde nema tržišnog razmišljanja i borbe sa konkurencijom samo možeš da se zatupiš. O objektivnoj oceni vašeg zalaganja i rada nema ni govora. Uglavnom, najvećim delom, u državnom sektoru se do posla dolazi putem dobre veze i pitanje je koliko neko zaslužuje da uopšte bude na određenoj poziciji, jer uglavnom je kriterijum politička podobnost, a ne stručnost. To će biti tako sve dok se plate u javnom sektoru, posebno za rukovodeće pozicije, ne podignu na značajno viši nivo. Socijalistička uranilovka da svi budemo jednaki i da sa niskim platama možemo da tražimo vrhunske rezultate besmislena je. Svako ko iole vredi otići će u privatni sektor i zaraditi vrhunsku platu, a što se tiče državnih firmi na konkurse za direktore javljaće se likovi koji nigde nisu uspeli da se dokažu i koji su čista šoder lista.

Takođe, bilo bi dobro da se omogući dovođenje stručnjaka iz inostranstva koji bi bili angažovani da rukovode određeno vreme našim državnim i javnim preduzećima. Najpre jer se od njih može naučiti kako se tržišno posluje i zato što bi sigurno u velikoj meri uspeli da utiču na promenu poslovnog razmišljanja radnika u preduzećima, posebno mladih ljudi. Moramo da naučimo da funkcionišemo u kapitalističkom sistemu. Izbegavanje toga dovodi nas do ruba propasti. Takođe, važno je da gde god je to moguće omogućimo javno-privatna partnerstva, restrukturiranje i apsolutno brisanje, pa čak i strogu zabranu samoupravljačkog sistema razmišljanja. Ne može čistačica u preduzeću da bude iznad direktora. Ne može radnički savet da odlučuje umesto menadžmenta. Radnici moraju stalno da idu na obuke, da stiču nova znanja i veštine, radnik mora da bude motivisan, da oseti da ga firma želi, što će ga svakako naterati da se bori za tu firmu i da joj bude lojalan. Zaista, mnogo se toga može reći i napisati u vezi s ovom tematikom, ali ključ je da podvučemo crtu i da prestanemo da stopiramo svaku moguću promenu, jer smo navikli da živimo učaureno u ljušturi i da ništa ne menjamo. Državna i javna preduzeća, posebno veliki sistemi, više ne mogu na ovaj način da opstaju.

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista