Kosmodromska iluzija

Od našeg specijalnog izveštača
Venecija, Lido – Ređaju se filmovi iz glavnog takmičarskog programa, još ne videsmo kakvo novo remek-delo, ali se već sada mogu nazreti filmovi koji bi se mogli dopasti predsedniku žirija Vimu Vendersu. Naravno, sve je to u sferi nagađanja kojima se u poslednja dva dana bave, sada već znatno razočarani i isfrustrirani internacionalni filmski kritičari, koji svoje favorite pronalaze uglavnom izvan glavne festivalske scene.

U njoj je očekivanja izneverio i Verner Šreter, jedan od lidera nemačkog novog talasa šezdesetih godina, koji je svoj film „Noć psa” bazirao na romanu urugvajskog romanopisca Huana Karlosa Onetija čiji je stil blizak Kafki. Radnja romana smeštena je u latinoameričku metropolu u koju samo što nije ušla vojna hunta, pa bivši revolucionari, gerilci, špijuni pokušavaju da uhvate poslednji brod za Evropu, spletkareći jedan protiv drugog. Šreter međutim, apstrahuje Onetijev svet, radnju filma izmešta u Francusku, briše latinoameričke konotacije, sve osim imena likova, i nudi filmski podbačaj ogrezao u parabolama i redukovanju.

Kao znatno zanimljiviji pokazao se „Papirni vojnik”, novi film ruskog reditelja Alekseja Germana mlađeg („Poslednji voz”, „Garpastum”), iako je reč o prestilizovanom filmu čemu je ovaj autor i inače sklon. Radnja filma događa se u poststaljinističkom Sovjetskom Savezu 1961. godine (vreme Hruščova), uoči lansiranja prvog čoveka u svemir. Glavni junak je doktor koji vodi brigu o astronautima i bira onog koji će prvi leteti.

Zaplet ovog filma koji u drugom planu portretiše nesigurnost i izgubljenost nove sovjetske inteligencije oslobođene iz nekadašnjih Staljinovih gulaga, ipak je melodramski – doktor u Moskvi ima suprugu koja želi dete, a na kazahstanskom kosmodromu i ljubavnicu.

Glavni junak ovog Germanovog esejističkog filma o prožimanju ideologije, vlasti, pozicije supersile i lične intime, u kojem autor kao ključno pitanje postavlja ono „do koje mere treba ići u žrtvovanju za otadžbinu”, jeste tragični sanjar koji veruje da je veliki korak za čovečanstvo važniji od sreće pojedinca. Doktor završava tragično. Napušten od žena koje su ga volele, skončava u kazahstanskom blatu, zaboravljen od svih poput toliko drugih sovjetskih heroja.

Viđen je i drugi japanski „crtać” koji je takođe osvojio i kritičare i publiku i na listi najpoželjnijih venecijanskih filmova opasno se približio ljupkom, živopisnom i optimističkom Mijazakijevom „Ponjo na litici pored mora”. Za razliku od Mijazakijevog filma „Nebeski penjači” Mamorua Ošija (takođe jedan od klasika japanske animacije) je sumorna, mračna, ali i daleko ozbiljnija priča iz sveta budućnosti u kojem ratove, čija je jedina svrha da popunjavaju televizijske programe, vode plaćeničke korporacije. Da smrtnici ne bi ginuli, rat vode Kildreni, vojnici koji žive u večnom tinejdžerskom uzrastu i mogu umreti samo nasilnom smrću. U prvom trenutku može se učiniti da je ovo samo jedna od sofisticiranih kompjuterskih igrica-pucačina, ali kako minuti odmiču Mamuro Oši sa svom ozbiljnošću predočava gledaocu svu kompleksnost priče i likova nebeskih gladijatora.

Iako ne mnogo originalan jer je toliko toga u njemu već viđeno u filmovima Roberta Altmana, Skorsezea, čak i Mire Nair, „Rejčelino venčanje”, novi film Džonatana Demija, izazvao je buru emocija pa i suza u prepunom festivalskom gledalištu. Film je rađen prema scenariju Dženi Lumet, ćerke Sidnija Lumeta, koja je ispričala dirljivu priču o razorenoj porodici koja se okuplja na venčanju ćerke i razotkriva svu svoju intimu, pojedinačnu i porodičnu tragediju. Demi majstorski kadrira, hvata detalje pokretima kamere koja se ponaša kao kućni video, insistira na naturalizmu i scenografije i kostima, a naročito glumaca koji su zato podarili izvanredne performanse. Ne zna se ko je bolji, da li En Hetevej (kao ćerka lečena narkomanka), povratnica Debra Vinger koje neopravdano dugo nije bilo na velikom platnu (igra otuđenu majku), ili Bil Irvin (sjajna uloga brižnog, nikada oporavljenog oca).

Mnogi su skloni da tvrde da bi se Vendersu najviše mogao dopasti sinoć viđeni alžirski film „Unutrašnjost” Tarika Tegija, jer i jeste reč o delu „vendersovske estetike”, širokih planova pejzaža, usporenog ritma, životne filozofije, političkih i emotivnih stavova junaka ispričanih u dvoipočasovnoj priči „on the roud” (na putu).

Pravi hitovi pronađeni su juče opet među filmovima u programima „Dani autora” i „Nedelja kritike”. Pitanje lustracije saradnika komunističkih tajnih službi, tema je vrlo dobrog poljskog filma „Ogrebotina” Mihala Rose („Dani autora”), u kojem je moguće videti pravi „lov na veštice” kao posledicu zakona koji su svojevremeno uveli blizanci Kaćinski. Glavna junakinja filma je sredovečna profesorka biologije čiji je otac bio disident, koja prilikom nastupa u jednoj televizijskoj emisiji biva napadnuta da je policijski kolaborant. Ovo je film vrsne režije, izvanredne glume, snažnog političkog i autorskog angažmana i prava je šteta što nije uvršten u trku za „Zlatnog lava”.

Bez političkog, ali sa snažnim socijalnim i humanističkim angažmanom, pleni debitantska italijanska komedija „Ručak za feragosto” (avgustovski kolektivni godišnji odmor u Italiji), koju kao reditelj i scenarista potpisuje slavni glumac Đani di Gregorio („Nedelja kritike”). U 75 minuta Di Gregorio priča o sredovečnom muškarcu koji, naravno poput mnogih Italijana živi sa svojom starom majkom, ali iznenada i sa majkama svojih drugara koji nisu imali gde da ih ostave tokom godišnjeg odmora. Ispod površine komičnih događaja prilikom susreta i komunikacije četiri simpatične bakice, jeste mnogo toga važnog. Poput analize usamljenosti kao velikog problema današnjice, odnosa prema starim licima i samcima, egzistencijalnim problemima i greškama italijanskog društva. Razgaljujući, veoma duhovit i inteligentno sročen film sa sjajnim glumicama. 

-----------------------------------------------------------

Natali Portman kao rediteljka

Holivudska zvezda Natali Portman debitovala je kao reditelj. Njen kratki film „Iv” prikazan je u takmičarskom programu kratkometražnih filmova, a već pola sata pred projekciju mesta u sali nije bilo ni za lek. U filmu glavnu ulogu igra diva Holivuda pedesetih godina prošlog veka i zaštitno lice crnog talasa američkog filma, dugogodišnja saputnica Hemfrija Bogarta – neponovljiva Lorin Bekol. Bekolova u filmu Portmanove tumači lik starice koja poziva na večeru svoju unuku. Devojka doživljava ogroman šok kada shvati da je razlog večere taj što baka želi da je upozna sa svojim novim „dečkom”. Duhovit, štosan mali film koji bi bio beznačajan da nije Bekolove.