Uranjanje u duhovnost mesta

Kompletnu retrospektivnu izložbu sa 55 grafika pejzaža Biljana Vuković, grafičarka i redovna profesorka na Grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu za predmete Grafika i Crtanje u penziji, poklonila je Galeriji „Čedomir Krstić” u Pirotu.

Pejzaži su nastali od 1973. do 2023. godine, a na motivima dominiraju Studenica i pirotski kraj.

Ovaj legat Biljana Vuković poklonila je Galeriji i gradu u spomen na poreklo iz Pirota i sećanje na roditelje svojih roditelja: Darinku i Ljubomira Jocića, Vukosavu i Krstu Mančića. Biljana Vuković je višestruko nagrađivana umetnica, izlagala je širom sveta i bila gostujući profesor na fakultetima i akademijama likovnih umetnosti u SAD, Brazilu, Meksiku, Kanadi, Kini, Tajvanu, Francuskoj, Belgiji, Danskoj, Grčkoj...

Zašto baš pejzaž u drugoj polovini 20. veka, kada je već bio uveliko skoro zapostavljena likovna tema ili je ovaj motiv bio poseban izazov za vas u uslovima kolorne, ali i crtačke oskudnosti, kao i zapostavljenosti grafičke discipline?

Priroda je apsolutni uslov života, ona je pre svega i posle svega, ona je pre nas. Mi smo samo prolaznici, koji je upotrebljavaju, iskorišćavaju, zloupotrebljavaju. Priroda je lekovita, darodavka, obnavljajuća, opraštajuća, milujuća. Ona je lepota. Ožiljci na prirodi zarastaju, zelenilo se obnavlja i buja, ponovo cveta i rađa. Lepota se uvek vraća. Priroda je sam život. Zato je priroda večiti motiv u umetnosti uopšte, uvek, ne samo kod mene. Naravno, odgovarajući umetničkim sredstvima vremena, kao i angažovanim stavovima koji su tako važni u ovom veku.

Što se tiče grafike i njenih uslova, moram da istaknem da je u 20. veku grafika osvojila neslućene dimenzije, obogaćena izazovnim tehničkim i tehnološkim inovacijama. Sprega novog sa klasičnim veštinama zanata i tradicijom dala je svetski polet grafici koji izlazi iz okvira poznatog. Međunarodna bijenala i trijenala grafike pokazuju uzlet grafičkog medija.

Apstraktniji ili skoro apstraktni pejzaži na vašim grafikama su šireg prostornog opsega, reljefni ili panoramski i sadržajno bogatiji. U njima je, čini mi se, refleksija ispred emocije, crtež dominantniji, ali ne na račun kolorita. Koje tehnike koristite i zašto baš njih?

U samom pejzažu uvek je na prvom mestu komponovanje, kadriranje, zumiranje, praćenje ritma predela, kretanje tokova i strukture, unutrašnje muzike, a tu su osećanja ključ. Naravno, crtež je taj koji prvi hvata duh predela. Boja prati i izražava to osećanje svojom simboličnom dimenzijom, ona ne podražava, već nosi dušu pejzaža, svetlost, toplinu, život, dobrotu, snagu.

Što se tiče tehnike, moje grafike su akvatinte-bakropisi u kombinaciji sa visokom štampom, na moj način, i to posebno kombinovanje tehnika do kojih sam došla u svom radu mi je omogućilo da postignem rezultate koje sam želela. Imala sam čast i sreću da po pozivu predstavljam svoju tehniku na fakultetima širom sveta.

Koliko je prostor u vašim pejzažima ontološka kategorija, jer je neodvojiv od vremena u kome, sudeći po dominantnim bojama na grafikama, zelenoj i žutoj, prepoznajemo dva vremenska ciklusa: zeleni, prolećno-letnji i ranojesenji, žuti. „Gole” jeseni, zime i snega nema.

Pejzaž nastaje u samoj prirodi, na travi, na zemlji, sa bubicama koje sleću na sliku u nastajanju, i upija se u crtež, akvarel, ulazi u njega, utiskuje se sa svim mirisima i zvucima, sa svetlosnim promenama i senkama koje se kreću, produžavaju, produbljuju. Moj pejzaž je otisak prirode. Volim sunce, i sunčane livade i brda, i proleće i leto i jesen.

Nema ni direktnog ljudskog (ni životinjskog!) prisustva u vašim pejzažnim predelima. Ni ljudskih nastambi, osim prepoznatljivih obrisa manastira Studenice. Panoramski pejzaži obrađenih polja su „skrili” vredne ruke, žita ste slikali pre žetve, plastove sena posle njihovog nastanka... Zašto?

Manastir Studenica je posebno mesto, mnogovekovan, duhovno središte, silna dobra energija koja zrači. I tamo jeste oduhovljen pejzaž. Decenijama odlazim u Studenicu, čak pratim promene u prirodi, drveće koje je bilo malo za ovih pola veka je poraslo, portret predela se menja, predeo živi. Manastir Studenica za mene jeste izuzetno važan, on daje viši i dublji smisao mom stvaranju, za mene rad na crtežu i grafici predstavlja vrstu molitve.

Šta je za vas najizazovnije u pejzažu, a šta u grafici?

Dijalog sa prirodom je izazovan, stvaranje u prirodi je izazovno, samo stvaranje je uvek izazov, iznova i iznova, susret sa praznim papirom, ili platnom, ili pločom je uvek izazov, večita avantura, borba, radost, sreća.

Pedagoški rad je takođe izazov i radost, a ključ za oba je ljubav. Rad sa mladim talentovanim studentima je takođe kreativan, i koliko se čovek daje toliko mu se i vraća, u divnoj razmeni energije. Mnogi moji studenti su sada uspešni umetnici, mnogi predaju na umetničkim fakultetima i akademijama širom Srbije. Sa velikim zadovoljstvom pratim njihov rad, i oni su moja deca. I svi su različiti od mene, svako je sebe izrazio na najbolji način, tako da sam veoma ponosna na njih.

Dva prostora dominiraju na izložbi: Studenica sa širim prostorom i predeli iz pirotskog kraja. Rođena ste Beograđanka pirotskih korena, koliko je susret sa svežim i bajkovitim zelenilom pirotskih predela u ranom detinjstvu uticao na nastanak pomenutih grafika, a čime vas je sve Studenica prizvala sebi na više puta ponovljene likovne hadžiluke?

Crtanje pejzaža je nekako počelo u okolini Pirota, od upoznavanja sa prirodom obilazeći njegovu okolinu, sreća deteta iz centra Beograda koje otkriva prostranstvo, brda, doline, livade, vinograde, šume, planinske reke tog kraja.

A onda me je osvojila Studenica i usledilo je višedecenijsko vraćanje manastiru i njegovoj okolini, obogaćujuće, nadahnjujuće, obnavljujuće. Tako da se Studenica pretvorila u živu inspiraciju koja me snažno privlači i uzbuđuje da iznova i iznova uranjam u njenu svetlost i ritmove, zvuke klepala i zvona, i pokušavam da dotaknem duhovnu snagu mesta.