Došlo je vreme da igram roditelja

Dopalo mi se kako su reditelj Veljko Mićunović i dramaturg Kata Đarmati scenski pročitali roman „Očevi i oci” Slobodana Selenića. Ova priča nam je jako važna, jer živimo na području gde su genetski kodeksi posebno izraženi, kaže za „Politiku” glumac Nikola Rakočević koji je oduvek smatrao da pozorište treba da se bavi ozbiljnim temama, da sve treba da ima određenog smisla. Otuda je bez dvoumljenja prihvatio da bude deo glumačke ekipe predstave „Očevi i oci” Slobodana Selenića, čija premijera je večeras od 19.30 sati u dramatizaciji Kate Đarmati i u režiji Veljka Mićunovića na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Ovo je ujedno prva postavka Selenićeve tragične porodične sage, objavljene 1985. godine u nacionalnom teatru. Scenograf je Zorana Petrov, kostimograf Marija Marković Milojev, kompozitor Nevena Glušica, a Ljiljana Mrkić Popović potpisuje scenski govor.

Romana savremene srpske književnosti „Očevi i oci” Slobodana Selenića (1933–1995), sintetizuje nacionalno iskustvo i uspostavlja racionalan pogled prema korpusu tema koje se najčešće javljaju u promišljanju statusa srpske realne i mitske situacije.

– Kroz našu burnu prošlost imali smo mnogo ratova i određenih genetskih promena, i to se prenosi s kolena na koleno. Nama je jako važno da ta stanja, promene prepoznamo i da se suočimo sa njima, kako bismo mogli da se oslobađamo takvih recidiva. I da počnemo da živimo normalno. Mislim na svoje sinove koje treba da odgajamo bez potrebe da ih treniramo i spremamo za rat i užasne uslove. Nego jednostavno da im samo dajemo ljubav i da ih volimo. Toga u delu „Očevi i oci” svakako ima u slojevima, ali naslućujem da je naša predstava otišla korak dalje u tom smislu. Naše scensko čitanje ovog dela fokusira se, rekao bih, na porodičnim odnosima, odnosno između roditelja i dece, navodi Nikola Rakočević i primećuje:

– Kod nas se, recimo, muškarcima zamera, čak je na neki način i zabranjeno da pokazuju emocije prema svojoj deci. Odnosno ta emocija se tretira kao izvesna slabost. To je prikazano i u našoj predstavi, odnosno u Selenićevom romanu: da su emocije nešto na nivou onoga što ne bi trebalo da se radi, čak da je i sramota, posebno prema sinovima. Stevan Medaković jedan od Selenićevih junaka u delu „Očevi i oci” kojeg upravo tumači Nikola Rakočević je i otac i sin. U tom smisli Medaković obuhvata ceo krug emocija, preživljava ih i kao dete i kasnije kao roditelj i ponavlja vrlo slične greške kao i njegov otac.

– I Stevan Medaković traga na tom putu i zbog stvari koje mu se događaju tokom života dolazi do određenih spoznaja: šta je tu problem, i zašto do njega dolazi. Poneki put traganje za scenskim junacima može da bude blagoslov, neki put i prokletstvo, ali u svakom slučaju Medaković je drugačiji od junaka koje sam do sada tumačio jer je iskorak u nešto što do sada nisam toliko puno radio, a to su neki zreliji likovi. Valjda to ide s godinama: došlo je vreme da igram roditelje. Junake koji imaju određene intelektualne predispozicije ili probleme. Ovo je prvi put da u pozorištu tumačim oca. U mom slučaju nekako je to došlo prirodno budući da sam roditelj pa su autori predstave prepoznali da su mi i te stvari poznate. Reditelj Veljko Mićunović koji je odlučivao da li mogu da budem deo glumačke ekipe ili ne, prepoznao je u meni da to mogu da razumem – kaže Nikola Rakočević, kome je ovo još jedna u nizu predstava koju ostvaruje u nacionalnom teatru.

Kompleksne junake Slobodana Selenića u predstavi „Očevi i oci” tumače i Miloš Đorđević (Milutin Medaković), Aleksandar Vučković (Mihajlo Medaković), Vanja Ejdus (Elizabeta Medaković), Vanja Milačić (Rahela Blejk), Sena Đorović (Nanka), Iva Milanović (Jelena) i Nikola Vujović (Vidosav Prokić).

Nikola Rakočević, inače stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, iza sebe ima preko 50 teatarskih, filmskih i televizijskih uloga. U svojoj biografiji upisao je i laskavu, vrednu titulu „Evropske zvezde u usponu” koja mu je pre nekoliko godina uručena u Berlinu kao jednom od deset najboljih evropskih mladih glumaca u to vreme. U matičnom JDP-u ostvario je brojne uloge u predstavama „Kaspar, „Kralj Betajnove”, „Hamlet”, „Slučajna smrt jednog anarhiste”, „Unosno mesto”, „Zločin i kazna”... Poslednja u tom nizu predstava je delo „Vatre”. Adaptaciju istoimenog dela Margerit Jursenar potpisuje Marija Velasko, a režiju Karma Portačeli. Sa ovom predstavom Nikola Rakočević gostuje po evropskim gradovima, budući da je deo velikog projekta Unije teatara Evrope.

– Izuzetno je za nas glumce, odnosno umetnike uopšte važna ta međunarodna saradnja, posebno za pozorište i film. Suština festivala jeste da se ljudi sretnu i razmene određene stavove, svoje kulturne obrasce, da naprave razmenu, jer ona nas čini delom sveta. Tačnije, da lakše možemo da definišemo nešto što je naše, da prepoznamo ono što je neko drugi u svom kodu negovao i da nađemo nešto što je zajedničko. To je posebno važno kada dođe do direktne saradnje, u našem slučaju predstave „Vatre”, sa umetnicima koji su iz Portugalije, Španije, Srbije.