Traktat o „besplatnom zdravstvu"

Proklamovana i zakonom zagarantovana prava u oblasti zdravstvenog osiguranja (ZO) u Srbiji upečatljiv su primer kako jedno odgovorno, zdravorazumsko i razvojno društvo sagledava značaj efikasnog, kvalitetnog i bezbednog zdravstvenog sistema kao resursa od nacionalnog značaja. Pravo je zadovoljstvo pročitati 277 članova Zakona o zdravstvenom osiguranju RS, koji svakom građaninu, sa obaveznim osiguranjem, pruža osećaj sigurnosti i bezbrižnosti jer se organizuje na načelima „obaveznosti, solidarnosti i uzajamnosti, javnosti, zaštite prava osiguranih lica i zaštite javnog interesa, stalnog unapređenja kvaliteta obaveznog ZO i ekonomičnosti i efikasnosti obaveznog ZO”. Ružičastom sagledavanju ZO dodatno i značajno doprinose političari koji stalno koketiraju nerealnim očekivanjima glasača, stičući predizborne poene sa demagoškim parolama o „besplatnom zdravstvu”, njegovoj svevremenskoj dostupnosti i svekolikoj jednakosti osiguranika.

U trenutno izmešane delove slagalice zvane ZO, dve neosporne činjenice bi ustanovile red i jasnoću u razumevanju i rešavanju tekućih problema. Prvo, svuda u svetu, pa i kod nas, zdravstveni sistem je izuzetno skup iz brojnih razloga: visokoobrazovani kadar koji radi u njemu, komplementarna i sofisticirana dijagnostika, složeni terapijski protokoli, zahtevne operacije, dugotrajna rehabilitacija itd. Drugo, decenijama u našoj zemlji opstaje ogroman raskorak između zakonom zagarantovanih prava osiguranika i finansijskog izdvajanja iz javnih izvora. Naime, javni rashodi zdravstva „ po glavi stanovnika” ( per capita) u Srbiji su 2019. godine bili samo 353 evra, a to je čak sedam puta manje od proseka svih zemalja članica EU (2.565 evra). Gotovo je nepristojno navoditi Norvešku, zemlju van EU, sa 6.116 evra. Ovako niska javna izdvajanja za zdravstvo u Srbiji nisu (realno) dovoljna da se obezbedi savremena, kvalitetna i efikasna zdravstvena zaštita, a koja je utvrđena zakonskim rešenjima o obimu garantovanih prava. Moguće objašnjenje je da su zdravstveni radnicu u EU rasipnici ili da smo mi u Srbiji alhemičari koji sa skromnim javnim izdvajanjem uspevaju, kako-tako, da održe zdravstveni sistem u funkciji. Da li je baš tako?

Istina se, bez zamagljivanja, krije u brojnim neprijatnim činjenicama. Ističem samo četiri. Prvo,  znatan broj osiguranika odlaskom kod privatnog lekara, u privatnu laboratoriju ili kupovinom lekova dodatno finansira svoju zdravstvenu zaštitu i to je trenutno čak 42 odsto od ukupne zdravstvene potrošnje u Srbiji. Izdvajanje „iz džepa” je oko tri puta veće u našoj zemlji nego u zemljama EU (izuzetak su Bugarska i Mađarska), i što je posebno bitno, to dovodi građane sa niskim primanjima u neravnopravan položaj. Drugo, imamo znatno manji broj zaposlenih zdravstvenih radnika na sto hiljada stanovnika u odnosu na EU, što znatno „pojeftinjuje” našu zdravstvenu zaštitu. Podatak da u Srbiji ima skoro 1.800 specijalista manje nego pre deset godina (2011–2021) ubedljivo govori o nedostatku kadra koji nosi zdravstveni sistem. Treće, prosečna zarada u zdravstvenom sistemu Srbije za decembar 2022. iznosila je 83.315 dinara i manja je od republičkog proseka koji iznosi 84.227 dinara. Podatak da je plata specijaliste u Srbiji četiri i po puta manja nego u Sloveniji ili dvanaest puta manja nego u Nemačkoj objašnjava, pored drugih faktora, (masovni) odlazak naših lekara u te ili druge zemlje EU. Ističem podatak, bez prizvuka elitizma, da ukupno školovanje (usavršavanje) medicinara do specijalizacije i uže specijalizacije traje do četrnaest i po godina. Četvrto, nedovoljna dostupnost inovativnih, izuzetno skupih i efikasnih lekova znatno umanjuje ukupne troškove lečenja u odnosu na zemlje EU. Međutim, moram da istaknem da to bolesnicima uskraćuje bolji kvalitet i produžetak života.

Ova kompleksna i osetljiva tema, posle kritičkog razmatranja zahteva  promtno iznošenje i mogućih rešenja. Moje celoživotno profesionalno znanje i iskustvo, bez tapije na istinu i sveznajuće domete, ukazuje na neke moguće puteve razrešenja višedecenijskih problema.

Prvo, potrebno je, iz različitih izvora, povećati javno izdvajanje za zdravstvo kako bi se unapredila zdravstvena zaštita. Na primer, uplata doprinosa iz budžeta za neosigurana lica, koji čine skoro 20 odsto stanovništva, iznosi samo 1,65 odsto u ukupnim prihodima Fonda za zdravstveno osiguranje  (RFZO). Ukoliko bi država za te osiguranike uplatila samo koliko iznosi doprinos za uključenje u obavezno zdravstveno osiguranje (3.607 dinara mesečno za 2023. godinu), ukupni godišnji prihod RFZO bio bi uvećan za preko 57 milijardi dinara. Evidentan je neadekvatan obračun plaćanja doprinosa za poljoprivrednike jer u ukupnim prihodima RFZO (oni) simbolično učestvuju sa 0,6 odsto, kao i što je u brojnim slučajevima paušalnog plaćanja poreza za određene (privilegovane) profesije,  obračunata osnovica niža od stvarno realizovanih prihoda. Jačanje finansijske discipline za plaćanje doprinosa za zdravstvo (značajnih 10,3 odsto od bruto plate), redukovalo bi postojeću praksu da se deo plate isplaćuje „na ruke” bez plaćanja obaveznih doprinosa. Dobrovoljno dopunsko osiguranje, široko ustanovljeno, znatno bi povećalo prihode RFZO, ali bi  omogućilo, između ostalog, ispitivanje, lečenje i rehabilitaciju i u privatnim zdravstvenim ustanovama. Povećanje transfera sredstava iz centralnog budžeta je poželjna mera koja omogućuje da se određena vrsta budžetskih prihoda (akcize) delimično preusmeri za potrebe zdravstva. Primeri postojećih rešenja u drugim zemljama ističu proizvode čija potrošnja neposredno predstavlja zdravstveni problem (duvan, alkohol). Tom nedovršenom spisku vrlo rado bih dodao tzv. igre na sreću (npr. kladionice, kockarnice), što je poprimilo epidemijske razmere u našoj sredini sa mogućim zdravstvenim problemima korisnika.

Drugo, boljom organizacijom rada zdravstvenih ustanova, kvalitetnijim rukovođenjem i temeljnom kontrolom moguće je smanjiti tekuće troškove  do 20 odsto. Navodim samo neke mere: formiranje jedinstvenog zdravstvenog sistema (državni, privatni, vojni) u funkcionalnom, doktrinarnom i ekonomskom smislu, definisanje osnovnog paketa zdravstvenih usluga, ustanovljenje podsticajnih mehanizama finansiranja zdravstvenih ustanova zasnovanih na kriterijumima kvaliteta, efikasnosti i bezbednosti, na nivou primarne zdravstvene zaštite pomeriti težište rada ka preventivnoj medicini, lekari primarne zdravstvene zaštite, uz stvaranje odgovarajućih preduslova, moraju smanjiti upućivanje bolesnika na viši nivo zdravstvene zaštite  od 10 do 15 odsto, obavezna primena vodiča dobre kliničke prakse, unapređenje sistema objedinjene javne nabavke, uvođenje konkretne odgovornosti menadžmenta za finansijsko poslovanje, potpuna digitalizacija zdravstvenog sistema i zdravstvenih usluga, ustanovljenje jednogodišnjih izveštaja za svakog osiguranika o uplaćenim i potrošenim finansijskim sredstvima, razmotriti učešće tzv. tradicionalne (npr. herbalne) medicine u prevenciji i lečenju pojedinih oboljenja, prevazići evidentno zaostajanje za savremenim trendovima u oblasti aktivne imunizacije stanovništva, smanjiti učestalost bolničkih infekcija itd.

Transformacijom dvadesetak specijalnih bolnica, sa odličnim zdravstvenim kadrom i sa preko 3.000 kreveta, u banjsko-klimatska lečilišta  (BKL)  Srbije, gde bi dominantno dolazili zdravi osiguranici da provere i očuvaju zdravlje rezultiralo bi dvostrukim dobitkom: čuvanjem zdravlja što bi  smanjilo troškove ispitivanja i lečenja  brojnih kliničkih entiteta, i drugo, pružajući kvalitetne i širokotražene usluge našim i stranim građanima BKL bi postala respektibilan izvor prihoda srpskog zdravstva.

Na kraju, suštinu problema vidim u etabliranom ekonomskom voluntarizmu i evidentnoj hipokriziji, koji se ogledaju u nesrazmeri između proklamovanih prava osiguranika i ekonomske moći države i većinski pauperizovanog stanovništva, kao i u političkoj nespremnosti (svih) vlastodržaca da pravednije i razumnije preraspodele društveno bogatstvo  („finansijski kolač”). Zbog neuvažavanja i neprimenjivanja ekonomskih zakonitosti, zdravstveni sistem Srbije je bio i ostao ekonomski i socijalni „ventil” našeg društva. Polaznu osnovu za rešavanje nagomilanih problema vidim u suočavanju s istinom i saopštavanje te istine narodu, ma koliko ona bila bolna u kontekstu aktuelnih društveno-ekonomsko-političkih zbivanja u našoj zemlji. Naravno, za to je potrebno  znanje, hrabrost i vreme.

Predsednik Odbora za zdravlje Pokreta „Srce”